Četiri godine sam u braku. I mogu slobodno reći da sam srećna. Volim muža. To je meni drugi brak.
Iz prvog vučem traume jer sam bila sa čovekom koji je aljkav, neambiciozan, lenj i uz sve to agresivan. Drugi suprug je divan. Stabilan i profesionalno ostvaren, tolerantan i smiren. Ipak, pišem vam jer sam ja problem. I toga sam svesna.
Bila sam kod psihoterapeutkinje. Nisam imala hrabrosti da joj svoj problem ispričam do kraja. Bilo me je stid. Mada sam joj između redova nagovestila šta je nije u redu.
Ovo je idealna prilika da ispričam šta me tišti, šta me izjeda. Možda mi neko od vas koji ćete ovo pročitati pomogne savetom ili sugestijom. Za četiri godine koliko sam u braku više od 20 puta sam prevarila muža. I to s nepoznatim muškarcima. Često zbog posla putujem na konferencije i seminare i svaki put se je*em s nekim nepoztnatim likom.
Dobro izgledam i privlačim pažnju muškaraca, svesna sam toga, ali uvek pređem s flerta na seks. U početku sam negirala problem, a onda sam se prošlog proleća suočila sa svojim demonima. Na jedno stručnoj konferenciji na Kopaoniku završila sam u toaletu kluba s muškarcem kojeg sam prvi put videla to veče. Imala sam želju da ga izje*em,. Nije ništa posebno, ali sam uživala da ga zavodim. Bio je u većem ženskom društvu i gledao me je celu noć, a onda smo završili na WC šolji. Osećala sam se bedno posle toga.
Mrzela sam sebe. Kad sam se vratila u Beograd bilo mi je još gore. Muž je tolerantan čovek. Ne ograničava me ni u čemu. Imala sam potrebu da ga isprovociram, da od njega napravim ljubomornog tipa kako bi sebe opravdala. Svađala sam se s njim, dok se on smeškao ne znajući zapravo kakvo sam đubre. Isplakala sam se pred njim ali nisam imala snage da mu priznam sve. Plašila sam se njegove reakcije, da će me ostaviti kad čuje sve.
I sada smo u odličnim odnosima. Volimo se, pričamo o deci. I seks nam je odličan. Tucamo se redovno, skoro pa svaki dan. Ali svaki put kad ga vidim pomislim da ga ne zaslužujem jer ću već sutra naskočiti na nekog idiota iz čistog hira.
