Potresena time što njena ćerka svakog dana dolazi u suzama iz škole, jedna majka je napisala anonimno pismo. U pismu piše o tome kako je njena ćerka prestala da se smeje i obraća se svoj deci koja je maltretiraju u školi.

Klinci umeju da budu nepažljivi jedni prema drugima, ponekad iznenađujuće nasilni i surovi, a neretko ispašta neko nevinašce koje ne ume da se suprotstavi, kada ga maltretiraju okrutna deca.

Ti nisi video suze na licu moje ćerke kad dođe i kaže mi da je imala užasan dan u školi. Danas si odbio da radiš sa njom na grupnom projektu uz reči „Šta ćeš nam ti? Ne sviđaš nam se. Zašto u našoj grupi ne može da bude neko drugi?“

Plakala je jer je poslednja izabrana za tim. Plakala je kada jedina nije pozvana na rođendansku žurku. Stalno me pita zašto nije kao svi drugi u razredu i zašto je stalno izostavljate. Pita me šta nije u redu sa njom i zašto ste toliko zli prema njoj?

Možda ti samo želiš da budeš kao svi drugi u tvom razredu i ne želiš da istupaš i prihvatiš dete koje je drugačije od tebe, dete koje je malo bucmasto, koje priča drugi jezik, koje se drugačije oblači. Možda tvoji roditelji pričaju svašta o našoj porodici. Možda drugi pričaju ružne stvari, a ti im se jednostavno pridružuješ.

Ali možeš li da zamisliš kako se moja mala devojčica oseća?

Oseća se usamljeno i izolovano. Ona jednostavno želi da stekne prijatelje i zabavlja se kao i svi ostali. Ona nije uradila ništa loše. Zato ne može da razume zašto su svi loši prema njoj. Zašto svi prestaju da pričaju kada se ona pojavi. Zašto nikad ne sme da izrekne svoje mišljenje. Zašto se drugi igraju igara kao što je ko će prvi da je gurne s tramboline i slično.

Možda se ti osećaš dobro i lepo ti je dok se zabavljaš sa drugima, ali moja ćerka se ne smeje više. Ona se ne šali, ne peva, ne glupira se. Njoj je život postao okrutan i ozbiljan. Ona samo želi da se sakrije od svega i od svih.

Od dobrog učenika ona je došla do devojčice kojoj je glava puna svega i svačega, pa ne može da se koncentriše na školu. Ona je devojčica koja se budi u sred noći sa glavoboljama jer previše razmišlja o tome kakav je njen život. Ona ima podočnjake zato što ne spava lepo. Jedinu utehu nalazi u hrani i goji se ubrzano.

Bez obzira na to koliko joj ljubavi i podrške pružamo, svakog dana mora da se vrati onom delu svog života koji je čini nesrećnom. Ti možda misliš da se samo zabavljaš, ali tvoja zabava uništava moju ćerku i moju porodicu. Ubija me da je svaki dan gledam kako pati. Kada mi roditelji i nastavnici kažu da ne vide problem i da su „sva deca takva“, shvatam da oni na to ne gledaju kao na problem.

U svim drugim situacijama na ovo bi se gledalo kao na zlostavljanje. A moja ćerka nastavlja da pati. I ja nastavljam da je grlim svakog dana, dok plače – ona se kida od bola i ne shvata čime je to zaslužila.

Svoj deci koja maltretiraju moje dete postavljam pitanje: da li planirate da je zlostavljate? Ili jednostavno ne razmišljate o osećanjima osobe koju maltertirate?

Vladimir Tanacković | zena.blic.rs