Kopao je neku rupu, duboko, kraj ceste. Video mu se samo delić prašnjave glave. Izbacivao je zemlju napolje velikom lopatom, krupnim deformisanim rukama. Čovek krtica.
Rekao mi je da neće nikoga više da trpi, i ništa!
To je rekao da bi opravdao zašto kopa rupe već godinama na poziv onih čija su leđa slaba, a treba im ta rupa ispred kuće zbog nečega. Rekao je da bi opravdao zašto je pod zemljom, a mogao je recimo sa svojom školom biti i van zemlje, van te rupe, u kancelariji, za stolom, bez blata po sebi, bez lopate, sa finom hemijskom olovkom među belim čistim prstima.
Stajala sam blizu te rupe i slušala ga.
Nije mogao da trpi gazdu lažova, nije mogao da trpi što mu kasni plata, pa zbog toga pozajmljuje od koga stigne, pa onda trpi podsmeh i zajedljivost od toga od koga uzima, nije mogao da trpi da češće odlazi po burek sa mesom, nego da radi svoj posao, nije mogao da trpi prodavačicino: „radiš li ti u toj firmi nešto drugo, osim što raznosiš burek?“, nije mogao da trpi što mu gazda obećava sutra ću te prijaviti, sutra ću te platiti, pa plati trećinu, … sutra će sve biti drugačije.
Kopao je po zemlji i po glavi i servirao mi to pred noge kao gotovo jelo.
A šta ja trpim, prošlo mi je kroz glavu. Šta trpim, koga trpim, koliko dugo trpim, da li bih bilo šta trebalo da trpim i zbog koga ili čega?
I onda shvatim da trpim. Nije to mnogo, ali uvek ima nešto što čovek trpi, što guta, a ne jede mu se, što bi drugačije, ali ne može sada, pa trpi dok čeka, pa zaliva nekim sitnim zadovoljstvima ko mlakom vodom iz čaše, da se bolje svari.
Čini mi se da su ljudi počeli da žive život kao trpljenje. Nekako smo navikli da trpimo sve i svakoga i kad treba i kad ne treba. Život kao trpljenje, kakav užas.
Trpi se loš brak radi dece, finansijske sigurnosti, krova nad glavom, i izbegavanja bruke.
Trpi se muškarac nasilnik jer je obećao, kroz suze i kajanje skot je obećao „neću više“.
Trpi se muževa ili ženina rodbina, jer brak je najmanje brak sa jednim čovekom, uz njega ide čitava svita, familija koja sve zna, koja hoće za sve da se pita, koja vam planira budućnost, koja se upliće i vas zapliće.
Trpi se okolina. Jer rado bi ti sve poslao u pičku materinu, ali ti si kulturan, uvek hoćeš da budeš kulturan i pun razumevanja i onda progutaš sve ono što bi im najrađe rekao. I nosaš taj komad u grlu mesecima, pa i godinama, dok se ne zadaviš.
