Trpe se laži, gomila laži, jer ubeđuješ sebe da su opravdane.
Trpe se prevare, praviš se da se ne dešavaju. Žmuriš na oko, jedno drugo.
Trpe se gazde, jer ko je još lud da se suprotstavi, posebno danas, posebno kad ti manjka herca da promeniš ono što je iz nebesa očigledno loše.
Trpi se i što je do tebe i što nije do tebe, što ti život namestio. Trpi se godinama.
Znaš šta, rekao je, mogao sam ja sve to da istrpim, ali svo to trpljenje je mene pretvorilo u čoveka koga nisam mogao da trpim. Zbog tog lošeg posla, lošeg gazde, laži, zajebavanja, ja sam postao isfrustriran, svadljiv, ogorčen, besan, grlat, grub prema ženi i deci, grub prema sebi.
Shvataš, čovek će uvek nekoga ili nešto da trpi, to je neminovno, ne živiš na pustom ostrvu, sam sa plodom kokosa i ribama. Komešamo se, dodirujemo, razmenjujemo energije, razgovaramo, takmičimo, odgurujemo, privlačimo, jebemo, volimo, mrzimo, tu smo gde jesmo, zajedno. Koliko god bi hteo sam, ne ide. I zato trpimo. Nažalost, često više nego što možemo da podnesemo. I tu je caka, tu je ključ, shvataš?
U životu treba da trpiš samo do one mere dok te to trpljenje ne deformiše kao čoveka, dok ne načinje grubo tvoje emocije, telo, um. Sve dok se smeješ, radiš, miran si i zadovoljan, to je ok, ali ako zbog trpljenja postaneš čovek koga ne poznaješ, tmuran, turoban, depresivan, očajan, onda nije dobro, tad treba da režeš i menjaš.
Čovek može da trpi mnogo toga, ali je najteže ako mora da trpi samoga sebe, i to je to, rekao je nestajući ko krtica u dubini zemlje.
