Većina ljudi uopšte ne razlikuje zaljubljenost od ljubavi. Oni koji uviđaju razliku, smatraju da je zaljubljenost prva faza ljubavi, njen početak. Jaku zaljubljenost oni smatraju znakom jake ljubavi i pokazateljem da će veza biti dobra i uspešna. Jaka zaljubljenost navodi ljude na pomisao da su našli osobu svog života, svoju srodnu dušu, pa čak i svoju sudbinsku ljubav…
Profesom Milivojević otkriva zašto ništa od ovog nije istina. U zabludi su i jedni i drugi: Oni u ljubavi vide “put za sreću do kraja života”. Oni idealizuju ljubav, a samo onaj ko to radi može da poveruje da je našao idealnu osobu za sebe – kaže psiholog za BG Online.
Zaljubljenost pogađa samo nezrele osobe
Ovaj model nastao je tek pre 200 godina kao deo popularne kulture, romantičnih filmova, kasnije Holivuda, a vremenom je dospeo i u narod. Vođeni ovom nametnutom predrasudom i romantiziranom slikom života, ljudi očekuju da će pronaći nekoga sa kojim će im biti fenomenalno i divno do kraja života. Kada se ispostavi da partner odudara od ovog ideala, ljudi postaju nesrećni, razočarani, rasturaju vezu, nastavljaju potragu za tom savršenom osobom sa kojom će jednostavno “kliknuti”.
Oni preuzimaju potpuno nerealni scenario iz romana, serija, filmova i popularnog mišljenja i zahvaljujući tome neminovno klize u razočarenje. To je neizbežna sudbina idealizacije života, ljudi i njihovih međusobnih odnosa.
Zbog toga zaljubljenost nije prva faza ljubavi, već prva faza razočarenja! – kaže Zoran Milivojević.
Kada ljudi dostignu stanje emocionalne zrelosti, oni izgube sposobnost zaljubljivanja – tvrdi psiholog. Tako je govorio čak i slavni Jung. Kad ljudi emocionalno odrastu, oni stiču analitičan pristup sebi i drugima i nemaju potrebu nikog da idealizuju, pa samim tim gube sposobnost zaljubljivanja.
Nametnuta potreba da budemo zaljubljeni i da tražimo tu neku pravu, večnu ljubav dovodi do toga da ljudi postaju veoma nesrećni.
Nesrećni smo jer celog života jurimo za fiktivnim kategorijama, za nečim što postoji “samo na filmu”.
Pa šta nam onda preostaje?…
Zaljubljenost i ljubav su dve suštinski različite stvari. Samim tim one ne mogu prelaziti jedna u drugu. Zaljubljenost ne prelazi u ljubav – kao što se popularno misli. Ljubav je nešto sasvim drugo.
Zaljubljenost je “privremeno ludilo”, ekstaza, posesivna je, opsednuta, sebična… Ljubav je sve suprotno od toga – ona je duboki mir i toplina, ona je sloboda i razumevanje. Ljubav i zaljubljenost nemaju ništa zajedničko, jer uopšte i nisu deo iste priče. Moguće je biti zaljubljen do ušiju u osobu koju ne volite istinski, koju i ne poznajete dovoljno. To je u stvari i glavno – zaljubljeni smo u nekoga sve dok ga dobro ne upoznamo. Kad shvatimo da je samo čovek, razočaramo se i optužujemo tu osobu za svoje razočarenje. Bez idealizacije nema zaljubljenosti, a svaka idealizacija je zabluda.
Naravno da nećemo da se vraćamo unazad i opet da počnemo da sklapamo ugovorene brakove i prepuštamo izbor partnera familiji. Ono što zaista možemo da učinimo je da partnere prestanemo da biramo po količini zaljubljenosti i da počnemo da konsultujemo razum.
