Staza isceljenja nalazi se u nama samima i vodi ka slobodi koja je neotuđiva, čak i onda kada nam je srce naizgled slomljeno, kada su teška vremena i kada deluje da smo zarobljenici sopstvenih misli i želja
Čestitala sam rođendan osobi koja me je, kako sam u najranjivijem trenutku očaja smatrala, najviše povredila u životu. Od povređivanja do čestitanja (ponovnog kontakta sa njim i zaista lepih želja od srca, u kakvoj god da je životnoj situaciji trenutno) prešla sam mučan, ali krajnje zanimljiv i osvešćujući put, možda najdragoceniji koji sam do sada iskusila.
Bio je to odlazak koji je zaboleo čak i više od odlazaka najbližih, jer je bio neočekivan i odnosio se direktno na moje “ljubavno” srce. Kad se vežemo za nekog, nesvesno počinje da radi program “ovo je moje” (moderna psihologija dokazuje kako je zaljubljivanje neka vrsta adikcije), ali to je pogrešno, niko nije ničiji, samo je svoj. Ali, ne možemo u samom trenutku kad bivamo ostavljeni da pustimo sve antene razumevanja u rad, osećamo cepanje celog tela, nestajanje, nevericu i ozbiljan fizički bol.
Kraj, tj. njegov odlazak se desio tačno na dan kada je tranzitni Saturn bio na položaju mog natalnog Sunca. Saturn je, inače, u mom natalnom horoskopu postavljen tako da mi stalno pruža izazove, ali uvek takve da, ako iz njih izađem mirna i promenjena, izazov postaje najbolja lekcija koju sam mogla da dobijem (to je inače i jedna od najvažnijih “karakteristika” Saturna u astrologiji). No, prvo uvek dolazi patnja a najintenzivnija je kada je krajnje neočekivana, kad pogađa sve delove ljudskog bića – od glave do pete, od krvotoka do sujete. Najintenzivnija je kad se raspadnu misli, kad izgleda da nema nade, da ne postoji dalje, da je po sredi izdaja jer je onaj koga još uvek volimo umesto nas izabrao drugu osobu, drugi put, drugo mesto, drugo srce. Onda uđemo u klopku neslobode, jer svako je nepuštanje upravo to – kavez za sopstvene misli i emocije.
Svako ima pravo da krene kuda želi i da nastavi dalje. Rekao mi je direktno i hrabro u oči da želi da ode, naveo razloge i neodređeno nagovestio dolazak nove osobe u njegov život. Drama u mom umu je počela. Ne umemo odmah to prihvatiti. Niko od nas to i ne traži. Bol traži da se odboluje (posledice slomljenog srca su slične kao odvikavanje od droge, kažu moderni psiholozi). Bol ne može odmah da se povuče, on zahteva svoju hranu, pa se pojačava, pulsira, čini nam se da razbija sve što imamo, čini nam se da nas nema i da ne možemo pregurati noći u kojima smo sami, napušteni i izigrani (po istraživanjima naučnika Arta Arona, Lusi Braun i Helen Fišer, u Glasniku komparativne neurologije, ostavljena osoba misli na svoju ljubav 85% svog budnog vremena i svi žele pomirenje a kada su se ispitanicima pokazivale slike osoba koje su ih ostavile, u mozgu su se osvetljavala ista područja koja reaguju kada se dešava pravi fizički bol).
Lek za ranjeno srce
Izdaja je reč koja se često spominje u takvim situacijama. Kako neko može da ostavi poverenje, da odbaci sve što je sa nekim gradio, da proda zlato zajedničke ljubavi, da više ne bude fizički spojen? Može jer želi. I na to ima pravo. Besane noći su teške (kada je u pitanju naš mozak, on na ostavljenost od osobe koju smo stvarno i iz dubine svog bića voleli, ima istu reakciju kao prilikom bola koji bi bio izazvan držanjem vrele sonde), ali slabo mogu da pomognu bilo kakva sredstva koja su “smišljena” van nas. Lek je u nama samima, kao i uvek.
Glavni lek je shvatanje da izdaja ne postoji, da svako ima pravo da ide kuda želi. Mi možemo da pokušamo da se borimo, i to je ljudski, ne može svačija reakcija da bude odmah i istog trena, kad neko veoma drag (u mom slučaju to je bila najdraža i najvoljenija osoba u mom životu) odlazi – “neka ide” (kada se zaljubimo, kao da se povuče obarač u mozgu koji mu donosi pozitivne promene, a kada voljena osoba odlazi, naš mozak pokušava da uradi sve da bi ponovo uslovio iste promene i da se dobro osećanje vrati). Pokušaj da zaustavimo nekog je refleksna reakcija. Ali onda shvatimo da nas neko napušta jer se to tako moralo odigrati. Prihvatimo neminovnost tako što ćemo prvo da je dopustimo i shvatimo da svako ima pravo na svoje izbore, ma koliko se oni nama činili nesuvisli. Tačno je da možemo svojim mislima, emocijama, namerama i akcijama podosta da utičemo na naš život, i to je prava blagodet, ali nemojmo zaboraviti da u životu postoje i neminovnosti, nešto što se dešava mimo naše volje, nešto što je deo opšteg plana, Božja volja kojom nam On skreće pažnju na važne stvari. To je onaj dobro poznati deo citata Vladike Nikolaja o molitvi za mudrost, da se prepozna događaj koji se ne može izmeniti. Što pre situaciju prihvatimo, bićemo pre na stazi isceljenja. Prihvatanje onog što se odigralo je prva faza opraštanja.
NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANICI …
