Kada se kaže „nasilje u porodici“ obično se misli na agresivne roditelje koji maltretiraju svoje dete. Ali zastrašujući je broj obrnutih slučajeva: deca maltretiraju roditelje
Jedno je inat u pubertetu, a drugo maltretiranje roditelja
Iako Martina više ni ne želi da vidi tu SMS-poruku, ona jednostavno ne može da je obriše. Na kraju krajeva, nju je poslao njen rođeni sin. Poruka je puna psovki i pretnji: „Kad to čitam, obliva me hladan znoj“, kaže pedesetogodišnja žena sa zapada Nemačke. Kada su ovakve porodične drame u pitanju niko ne želi da mu se objavi pravo ime. Tako je i sa njom – suviše ju je sramota. Njen sin sada živi u popravnom domu, nakon što je na rođenu majku krenuo sa – palicom za bejzbol. Ali on je ni iz doma ne ostavlja na miru.
Mediji su puni tekstova o roditeljima koji zlostavljaju svoju decu, ali onih o tome da i deca ponekad psihički i fizički zlostavljaju svoje sopstvene roditelje – jedva da ima. Pritom neka od njih to rade i pre nego što postanu punoletna. U stvari, takvih slučajeva ima zastrašujuće mnogo: stručnjaci procenjuju da u oko 10 do 16 odsto porodica u Nemačkoj deca maltretiraju svoje roditelje – neka ponekad, a neka redovno. Nije reč samo o deci koja u pubertetu „otkrivaju“ šta je to i protive se svemu što im se kaže – već i o malo starijima.
Četiri dobre ćerke i on…
Pravi broj takvih slučajeva nije moguće sa sigurnošću utvrditi, jer se mnogi roditelji stide da bilo kome kažu šta se dešava. Istovremeno, oni misle da su jedini na svetu koje muči taj problem. Zato je retkost, ali i veoma dobro, što je Martina spremna da i javno o tome priča – makar i pod izmišljenim imenom.
S njenim sinom, zvaćemo ga Nedim, i ranije je bilo problema. Zapustio je školu, počeo da koristi i drogu. Već sa 16 je i kod kuće zahtevao da se svi pridržavaju pravila koje on postavlja. Na zidu dnevne sobe vise slike porodice sa odmora i sa venčanja jedne od četiri starije ćerke – s njima nikada nije bilo problema. Zato se majka oduvek pitala, šta je to što je pogrešno uradila sa Nedimom. Dva puta je čvrsto donosila odluku da će da se obrati Službi za brigu o deci i omladini, i tek iz trećeg puta je konačno i otišla kod njih.
Ona, međutim, kaže da to nije bilo od velike pomoći. Štaviše, da je zaista sprovela u delo savete koje je dobila od službenika, upravo ta služba bi morala da se umeša kako bi – zaštitila deta! Rečeno joj je, na primer, da sinu, ako ujutru odbija da ustane i ide u školu, prolije čašu vode po licu. Ili recimo ovo: da ga „pusti“, da mu ne daje ništa za jelo, da mu ne daje novac, niti da mu dozvoljava da uopšte spava u njihovoj kući: „Pa kako to da uradim? On je još uvek moje dete“, kaže Martina.
Vrhunac se dogodio jedne večeri kad je sin došao kući pod uticajem droge – majka nema pojma kakve. Kod kuće je bio i čovek iz Službe za brigu o deci i omladini koji je otišao, kada je video da sa Nedimom te večeri uopšte neće moći da razgovara. Nakon toga sin se razbesneo, ocu je poručio da „crkne“, odnekud izvukao palicu za bejzbol i krenuo na na majku.
default
Nikad nisu roditelji sami krivi
„Ne znam uopšte odakle mu ta palica“, kaže majka. Otac je ipak stao pred sina, tako da se sve završilo sa psovkama i pretnjama, a Nedim je – otišao iz kuće. Dan kasnije, uhapsila ga je policija. To je sada već bilo konkretno krivično delo – napad hladnim oružjem. Otada ga majka više nije videla. Ponekad samo dobija SMS-poruke pune pretnji i uvreda.
„Možda sam zakazala kod njega“, kaže Martina dok sa mukom guši suze. „Ostali su svi lepo vaspitani. Ali on… Nemam pojma šta sam pogrešno uradila“.
„Oboje smo zakazali“, teši je otac.
Psihijatar za decu i omladinu Vilhelm Rothaus tvrdi: „Roditelji nikada nisu jedini problem kada je reč o deci, ali moguće je da stvaraju nepovoljne okolnosti za njihov razvoj“.
Nemačka, inače, ima drastične zakone za zaštitu dece i maloletnika. Tu uopšte nije pametno mališana „malo lupiti po stražnjici“, čak i kad pravi gluposti – velika je mogućnost da neko od prolaznika u tom slučaju čak pozove i policiju. Zato je i psihijatar Rothaus bio zatečen upravo gomilom slučajeva – maltretiranja roditelja.
„Ima mnogo više slučajeva nego što je poznato. I međunarodne procene pokazuju da se u oko deset odsto porodica javlja takvo ponašanje“, kaže Rothaus. Ako se uzme da u nemačkoj ima oko osam miliona porodica s maloletnom decom, onda je moguće da takvih slučajeva ima i stotine hiljada.
Nasilje dece u svim društvenim slojevima
Stručnjaci isto tako tvrde da se takvo ponašanje može zateći među svim socijalnim grupama – kod bogatih i siromašnih, obrazovanih i neobrazovanih. Do nekih 14 godina, tome su sklone i dečaci i devojčice, nakon toga je ipak više dečaka. „Naročito se dobro sećam jedne majke koja mi je priznala da ponekad digne ruku na svoju ćerku iako zna da to nije lepo, ali da je ’užasno sa kakvim prezirom se odnosi prema meni’.“
Nasilje dece često je za roditelje iznenađenje, jer se njime krše postojeće norme u porodici. Ipak, to se događa pre svega u porodicama gde i sami roditelji imaju neke slabosti – psihičke ili fizičke – što dovodi do preokreta u hijerarhiji. „Dete postaje šef u porodici“, kaže psihijatar i ukazuje da to u stvari nameće previše odgovornosti i zadataka i za samo dete. „Ali ta uloga je previše privlačna i nerado je se odriču.“
S druge strane su dečaci kao što je Tobijas.
I to je izmišljeno ime za četrnaestogodišnjaka koji sada sedi u svojoj sobi u kući na istoku Nemačke u kojoj se živi pod posebnim nadzorom. Soba je uređena veoma skromno: jedan plavi krevet i crveni ormarić pored njega. I sto na kome je fotografija Tobijasa sa majkom i mlađom sestrom.
„Stalno smo se svađali. Poludeo sam i rekao joj da više ne želim stalno da slušam ono što mi priča. Rekao sam joj da više ne može da mi naređuje“, kaže Tobijas. On tvrdi da je nikad nije tukao, ali priznaje da joj je pretio. „Moja majka je bila nemoćna sa mnom.“
Bolja je „čvrsta ruka“?
Tobijas od početka godine živi ovde, sa mladima slične sudbine. Njihove priče zvuče gotovo identično: loše društvo, droga, nisu imali volje nizašta, problemi sa policijom… Trinaestogodišnji Marsel potukao se sa novim dečkom svoje majke koja ga je odgajala bez oca. Sada i on živi u domu u kome vladaju stroga pravila – skoro kao u vojsci. Škola i učenje. U slobodno vreme je prava nagrada ako sme da se ode na pecanje, malo radi u bašti ili gledaju filmovi.
Čak i u zatvoru ili u domu, nasilna deca često imaju fotografije svojih roditelja
Šta je pošlo pogrešno u njihovim porodicama? Mladima je veoma teško da odgovore na to pitanje. Premalo pravila? „Moram da kažem da sam pravio mnoge gluposti za koje nikada nisam bio kažnjen“, priznaje Tobijas. I pedagog koji prati njihov razvoj objašnjava da to nije tako jednostavno, niti je pitanje da li ima suviše ili premalo pravila: „To često nije nikakvo ciljano nasilje, već pre čin nedoumice i očaja“.
Ima li nade?
Dok se gledaju suze majke, deluje gotovo apsurdno što psihijatar Rothaus objašnjava da su i deca po pravilu podjednako nesrećna – i Tobijas ima maminu sliku na stolu.
„Imao sam slučaj jedne devojčice koja mi je stalno govorila da je nesrećna što se svađa sa majkom i da bi volela da to promeni.“ Ali kada onda roditelji zaista došli na zajedničku terapiju, u trenutku su se svi „vratili u stare rovove“ i ćerka je odmah nastavila d vređa i ponižava roditelje.
Šta dakle da se radi? Psihijatar jedino može da savetuje da roditeljima ne pomaže mnogo da „gutaju“ sve što im se radi i da se nadaju da će njihovo dete da se „opameti“. Nakon nekog perioda nasilja, važan prvi korak je – potražiti stručnu pomoć. U suprotnom će sukob pre da eskalira, nego što će da se smiri. „Jer tek kad roditelji uspeju sebe da nateraju da posete savetovalište i da nakon toga kažu da ’moraju da se postave granice’, tek onda zaista i počinje da se razvija nekakav odnos.“
Tako je i kod Martine. Ona još uvek plače kada pomisli na svog sina, ali on joj iz popravnog doma i dalje šalje SMS-poruke. U njima su za sada još uvek pretnje i psovke, ali i njemu mora da je jasno da – tako to ne ide.
