8. “Peglica”: Mali i praktičan
Ovog mališana među automobilima nikada nismo shvatali preterano ozbiljno, ali smo ga voleli. Proizvodio se u Italiji i u Poljskoj, gde su ga nazivali Maluh (malecki). Fijat 126 u Srbiji i Hrvatskoj bio je poznat kao Peglica, dok su ga u Sloveniji nazivali Bolha (buva), ili Kalimero – po istoimenom crtanom filmu.
Prethodnik ovog automobila bio je Fijat 500, a naslednik Fijat Ćinkvećento.
Proizvodnja peglice počela je septembra 1972. godine u Italiji, u fabrici Kasino, gde se ovo vozilo proizvodilo do 1980. godine. Proizvodnja ovog automobila započela je u poljskoj već 1973. godine i trajala je sve do 2000. Fijat 126 se takođe proizvodio i u fabrici Zastava u SFRJ pod nazivom Zastava 126.
Iako je imala dobar marketing, peglica nikada nije dostigla slavu i popularnost svog prethodnika Fijata 500. Procenjuje se da je ukupno proizvedeno 1.300.000 vozila u Italiji, 3.300.000 u Poljskoj i nepoznat broj u Jugoslaviji.
9. “Dijana”: Princeza karton sitija
Citroen 2CV, popularno zvan Spaček se proizvodio u Francuskoj od 1948. godine, pa sve do devedesetih prošlog veka.
Ideja da se napravi ovakav automobil javila se još tridesetih godina HH veka. Naime, bilo je to vreme nacionalnih zanosa u Evropi. U Italiji je na vlasti bio Musolini i jedan od njegovih planova je bio da omogući širokim narodnim masama da kupe automobil. Vlasnik Fijata Đovani Anjeli stvara mali i jeftin automobil koji mogu da ga svi kupe. Tako je 1934. godine stvoren topolino. Dve godine kasnije u Nemačkoj dr Ferdinand Porše predstavlja prototip bube, narodnog automobila stvorena po želji Hitlera.
U to vreme konstruktori Sitroena dobijaju zadatak da naprave vozilo koje može, brzinom od 60 kilometara na sat, da poveze dva putnika, vreću krompira tešku 50 kilograma ili balon vina, a da pri tom ne troši više od tri litra goriva na sto kilometara. Na listi zahteva bilo je i da vozilo mora biti toliko jednostavno za upravljanje da u njemu može da se snađe svaka nevešta domaćica i toliko udoban da tokom vožnje po tek preoranom polju ne smeju da se slome jaja u korpi na zadnjem sedištu.
Projekat nazvan TPV (tres petite voiture, u prevodu vrlo malo vozilo), urađen je posle ispitivanja tržišta, na osnovu koga je procenjeno da je vozilo namenjeno kupcima plićih džepova. Tako je nastao kišobran na točkovima, dovoljno udaljen od tla da je mogao da se bezbedno kreće lošim putevima, pokretnim (platnenim) krovom, jednostavnim komandama i najneophodnijim instrumentima i jednim farom. Do početka Drugog svetskog rata napravljeno je 250 prototipova, ali kako je bilo jasno da se sprema rat, doneta je odluka da se svi unište da ga nemački vojnici ne bi otkrili. Četrdesetak godina kasnije otkriveno je nekoliko preživelih prototipova. Njih su sakrili radnici, a da o tome nisu obavestili direktore koji su rukovodili projektom.
Posle rata u Sitroenu su doneli odluku da počnu da proizvode svoje vrlo malo vozilo. Ceo projekat je temeljno prerađen. Umesto vodom hlađenog motora, kakav se prvobitno koristio, izabran je vazduhom hlađeni dvocilindrični motor zapremine 375 cm3 i snage 9 KS, koji je pomoću četvorostepenog menjača pokretao prednje točkove. Pošto je cena aluminijuma posle rata porasla, zamenjen je čeličnim limom, ali je i pored toga automobil dugačak 3,83 metra bio težak samo 560 kilograma. Redizajn je poveren Italijanu Flaminiju Bertoniju, koji je već uživao zavidan ugled u Sitroenu. Novi 2CV je, u poređenju s prototipom, prilagođen novim zahtevima, izgubila se kurbla, a umesto jednog imao je dva fara. Već 1954. godine u fabrici odlučuju da ga preoblikuju. Zapremina motora je porasla na 425 cm3. Zamenjena je prednja hauba, koja je sada bila veća, a zadnje staklo je postalo pravougaono. Zapremina motora menjana je još nekoliko puta, da bi 1970. godine počeo da se koristi motor zapremine 602 cm3. Sa zapreminom rasla je i snaga, koja se pomerala na 13,5 KS, odnosno 28 KS, a u Južnoj Americi su motori zapremine 602 kubika imali 33 KS.
U prvih deset godina proizvodnje, Sitroen 2CV je bio dostupan samo u sivoj boji.
Skoro u svakoj zemlji gde se prodavao, pored zvaničnog, dobio je još jedan naziv. U Nemačkoj su ga zvali patka, u Norveškoj gvozdeni krevet. U Španiji je imao više imena kao žaba, koza ili dva konja, u Iranu juan, a u bivšoj Jugoslaviji spaček.
Danas je ostao poznat još kao Dijana – Princeza drumova, i najpopularniji je među Romima. Pogledajte zašto:
Kurir.rs / Wikipedia
