6. „Trabant“: Auto pravljen od plastike
Istočna Nemačka je zbog manjka čelika konstruisala vozilo od duraplasta, plastike slične bakelitu, proizvedene od otpada i fenol smole
Odgovor Istočne Nemačke na „bubu“ bio je „trabant“ – „narodni auto“ za one koji žive u komunizmu.
Budući da su im Rusi bili strogo ograničili uvoz i samostalnu proizvodnju čelika, istočnonemački inženjeri konstruisali su automobil od onoga što su imali – od duraplasta, plastike slične bakelitu, proizvedene od pamučnog otpada iz SSSR i fenol smole iz domaće industrije boja, dok su samo poklopci haube i prtljažnika i branici bili od metala.
Lagano vozilo
Prazan auto bio je težak 600 kilograma, pa se smatralo da mu je dovoljan dvotaktni motor sa dva cilindra, koji je trošio mešavinu benzina i ulja – i strahovito dimio. Često se na benzinskim pumpama moglo videti kako vozači, pošto natankuju gorivo, ulivaju u rezervoar ulje, a zatim ljuljaju auto da se bolje izmeša s benzinom. Auto nije imao pokazivač nivoa goriva, pa se količina mešavine u rezervoaru proveravala šipkom. Zanimljivo je da se ni ručica za migavce nije vraćala automatski u neutralan položaj.
„Trabant“ nije imao pumpu za gorivo, nego je rezervoar bio postavljen iznad motora kako bi gorivo oticalo u karburator slobodnim padom. To je bio i glavni razlog što je u čeonim sudarima vrlo često izbijao požar. U kombinaciji s plastikom, ovo je davalo vatromet.
Ali sve ovo – što je često služilo za pravljenje viceva na račun „trabanta“ i Istočnih Nemaca uopšte – bilo je posledica siromaštva zbog života u socijalističkom bloku, a ne nestručnosti njegovih konstruktora. Začuđujuće je, recimo, da je „trabant“ imao napred poprečno postavljen motor i prednju vuču: takvo rešenje „Folksvagen“ i „Opel“ usvojili su tek sedamdesetih godina. Konstruktorski biro fabrike iz Cvikaua, gde se „trabant“ proizvodio, razradio je vremenom nekoliko zaista dobrih modela, ali im državni vrh Istočne Nemačke nije dozvolio da krenu u proizvodnju jer je vladala oskudica u sirovinama.
Istočni Nemci, međutim, nisu mogli da biraju. Liste čekanja su bile dugačke, na „trabant“ se čekalo i više od deset godina, pa su zato polovna vozila bila skuplja od novih – stizala su odmah. S druge strane, kad bi jednom dočekali „trabija“, kako su ga zvali od milja, čuvali su ga i održavali tako da je prosečni vek trajanja jednog „trabanta“ bio 28 godina.
Veliko zagađenje
Kad je 1989. godine srušen Berlinski zid i dve Nemačke se ujedinile, Istočni Nemci su – uvereni da za njih počinje bogatiji život – masovno ostavljali svoje „trabante“ na ulici ili ih poklanjali. Danas svaki ovaj auto ima kolekcionarsku vrednost.
Za razliku od zemalja zapadne Evrope, socijalistička Jugoslavija nije imala toliko stroge propise o zagađenju okoline, a ni toliko bogate građane – pa je predstavljala zahvalno tržište i za istočnonemačku automobilsku industriju. Uvozili smo „trabante“ i „vartburge“. I ovaj drugi auto bio je čedo rođeno u braku potrebe i siromaštva, ali je bar ceo bio od metala…
Od 1957. pa do 1990. proizvedeno je više od tri miliona primeraka „trabanta“, koji su tokom decenija pretrpeli minimalne promene. Pred nemačko ujedinjenje, u sklopu saradnje DR i SR Nemačke počela je ugradnja četvorotaktnog motora iz „VW pola“. Proizvodnja „trabanta“ je konačno prestala 1991, a fabriku je kupio „Folksvagen“.
