4. „Lada“: Jaka kao Rusija
Sovjetski automobil iz „Vološkog auto-zavoda“, rađen po licenci „fijata 124“, bio je popularan u celoj istočnoj Evropi, Africi i Latinskoj Americi
Šezdesetih i sedamdesetih godina „Fijat“ je rasprodao licence za gotovo sve svoje modele: od „fijata 600“ nastala je „zastava 750“; „fijat 128“ postao je „zastava 101“; „fijat 127“ – „jugo koral“; „fijat 125“ – „125 pezejac“… U SSSR po modelu „fijat 124“ napravljena je 1970. „lada 1200“, odnosno VAZ-2101 po skraćenici fabrike „Vološki auto-zavod“.
Velika potrošnja
Sovjetske automobile u principu su karakterisali velika potrošnja, čvrstina i odlično grejanje. Tako je i „lada“, za razliku od italijanskog originala, imala deblji čelični lim karoserije i pozadi doboš kočnice umesto diskova. Prvi modeli imali su i sistem za ručno startovanje motora – kurblu, što, s obzirom na sibirske hladnoće, uopšte nije bilo čudno. Maksimalna brzina osnovne verzije bila je 142 km na sat, a ubrzanje do sto – 20 sekundi.
Osim u zemlji proizvodnje, „lada“ je bila vrlo popularna u celoj istočnoj Evropi, ali i u nekim zemljama Afrike i Latinske Amerike. Na Kubi su doskoro u američke automobile iz pedesetih godina ugrađivali „ladine“ motore! U SFRJ je smatran statusnim simbolom, za stepenicu je bila iznad „keca“, a komunistički direktori su je obožavali.
Osamdesetih godina VAZ je na tržište izbacio nov model – „ladu 1500“, koja je na zapadnom tržištu nosila naziv „lada riva“. Što se mehanike tiče, nije se razlikovala od „starije sestre“, ali joj je dizajn bio izmenjen. Zanimljivo je da je „lada riva“ imala dobru prođu i u Velikoj Britaniji. Englezi su je ocenili kao „jeftin i neupadljiv remiks ‚Fijatovih‘ starijih modela, nezgrapan i ružan čak i za ruske standarde, ali vrlo koristan auto, s obzirom na cenu“.
U socijalističkoj Jugoslaviji, međutim, već je bio skočio standard, pa su građani kupovali zapadne modele, a „ladu 1500“ samo zaljubljenici u ruske mašine i Rusiju, i državna preduzeća.
„Samara“ i „vankel“
Poslednji model socijalističke „lade“ bila je „samara“. Rusi su je napravili bez ikakve pomoći Italijana i bez oslanjanja na „fijat 124“. Pošto se ispostavilo da motor baš mnogo troši, ruski inženjeri obratili su se kolegama iz „Poršea“, koji su im ponudili neka drugačija rešenja, pa je novi motor za „samaru“ bio ekonomičniji i mnogo kvalitetniji od pređašnjeg. U Jugoslaviji su „samare“ sa tim motorom bile popularne. „Samara“ se za naše tržište sklapala u Kragujevcu.
Zanimljivo je da su i stručnjaci iz VAZ pokušali ono što je sahranilo NSU – da „vankel“ motor učine upotrebljivim. Ovaj motor, specifične konstrukcije, ima mnogo bolje performanse od klasičnih motora sa cilindrima, ali najveći problem mu predstavlja zaptivanje, pa je svaki drugi NSU puštao ulje… Nemci su, kao što je u odeljku o „princu“ rečeno, odustali, a isto su, malo kasnije učinili i Francuzi. Tek je „mazda“, 30 godina posle kupovine licence, 2002. na tržište izbacila prvi uspešan model – RX7. Rusi su, takođe, uvideli prednosti ovog motora i počeli su da rade na njemu, ali bez plaćanja licence… U VAZ su uspeli da naprave „vankel“ motor koji odlično zaptiva, pa je on ugrađivan u posebne serije „samare“, koje je policija koristila za potere. Ovakva vozila takmičila su se i na domaćim auto-trkama.
„SAMARA“ IZ ŠUMADIJE
Poslednji model socijalističke „lade“ bila je „samara“. Rusi su je napravili bez ikakve pomoći Italijana. U Jugoslaviji su „samare“ bile vrlo popularne, a one su se, inače, za naše tržište sklapale u Kragujevcu.
