“Kao drugo, koristio sam usluge poslovne pratnje na mojim poslovnim putovanjima”, govori on. Ne, ne, ne, ne.
Vrištim u sebi pokušavajući da svojim unutrašnjim jekom nadjačam njegove reči koje mi paraju uši. Škripe. Tutnje. Nebo se ruši i prekriva me. Ne želim da odajem svoja osećanja i misli. Ne govorim. Ne dišem. Zurim u najdalju šaru na našem tepihu i pokušavam da se skoncentrišem na nju. Obuzdavam suze.
“Znaš šta je poslovna pratnja, zar ne?” ovde se pojavljuje rupa na podu naše dnevne sobe i preti da me proguta.
“Hej, odgovori mi šta te pitam. Sve ovo mi je dovoljno teško, ne mogu da ponavaljam ove stvari više puta. Znaš li šta je poslovna pratnja?” izgovara, ovog puta malo grubljim tonom.
Pozliće mi. Osećam da mi se muti u glavi dok bespomučno kažiprstom guram zanokticu na mom levom palcu.
“Pre tri nedelje kada sam bio u Las Vegasu, upoznao sam nekog…” izgovara pri čemu osećam njegovo olakšanje.
Da li ste ikada osetili kako nebo pada? Ja jesam. Tada prvi put. Nepojmljivo je teško kada se slomi i oseća se svaki njegov molekul. Pala sam pored stolice. Ne želim i ne mogu da ustanem. Slomila sam se u hiljadu delova.
Počinjem da se gušim. Osećam kako je soba suviše mala i kako neću imati dovoljno vazduha kako bi preživela. Ne mogu da udahnem vazduh i teturam se po podu. Dejv ne čini ništa kako bi mi pomogao. Imam osećaj kao da nikada nisam ni postojala. Sasvim sam nestala. Ne sećam se kada sam se vratila u realnost. Da li su prošle sekunde? Minuti? Dejv i dalje priča, pominje kako će se preseliti u gostinjsku sobu. Njegove reči čujem selektivno, ne mogu da se skoncentrišem na celu priču. Nisam u stanju.
Njegova objašnjenja su me sekla poput žileta po koži. Imala sam osećaj da ću iskrvariti. Proveo je 12 sati u Las Vegasu sa ženom koja se zove Alison. Zaljubljen je. Kako živi u Teksasu, želi da je posećuje. Zamoliće našeg podstanara da se iseli iz naše kuće i preseliti se tamo. Želi da u toku od četiri nedelje podelimo imovinu. Sada momentalno mora da izađe napolje jer želi da čuje Alison koja očekuje njegov poziv. Posmatram ga kako mirno izlazi iz naše kuće.
Moram da ostanem prisebna jer nam deca spavaju, a ja ostajem sama sa njima. Počinjem da plačem i jaučem. Isplakala sam ceo naš život. Uzmim telefon i zovem najbolju prijateljicu. Ne javlja se. Zovem drugu. Ne javlja se. Zovem brata. Ne javlja se. Na kraju okrećem broj svoje majke, ali se setim da je kasno i da bi je probudila. Ne želim da je potersam, pa brzo prekidam vezu.
Shvatam da ne postoji niko sa kim bi mogla da razgovaram u ovom trenutku osim Dejva. Okrećem njegov broj. Prekidam vezu. On je sada u krizi. Ja moram da budem jaka. Kao stena. Da ne čujem, da ne govorim, da ne osećam. Biću stena.”
beograd.in
