Ljubav je blaženstvo, toplina, sladak nemir i duboki istinski mir. Ali često nam se dešava da “ispucavamo ćorke” i volimo one koji nas ne vole.
Zašto nam je toliko teško da prihvatimo činjenicu da nekome ne značimo onoliko koliko ta osoba znači nama? Zašto se uporno zaljubljujemo u pogrešne tipove? Zašto očekujemo da naša osećanja uvek budu uzvraćena?
1. Projektujemo ono što bismo želeli da bude istina
“Projektovanje” je termin koji se koristi u psihologiji i opisuje način na koji često sagledavamo svet. Imamo običaj da u svemu polazimo od sebe i ljudima koji nam se dopadnu pripisujemo nešto čega u njima ustvari nema. Zato ostajemo razočarani kada jednom shvatimo istinu.
2. Volimo dramu
Neki ljudi su jednostavno zavisni od osećaja uzbuđenja i frke. Ovaj problem nas može dovesti do toga da suviše često umesto prave ljubavi, razumevanja i mira biramo nemoguć “plen”. Fantazija nas više privlači nego realno ispunjenje, što kulminira zaglavljivanjem u vezama bez ikakve budućnosti i patnjom zbog toga. Onda govorimo sebi da nas ta patnja tera da se osećamo živim, da nam barem nije dosadno u životu. Međutim, to je život u kome smo uvek na ivici, a nikada zaista srećni.
…nestavak na sledećoj stranici…
