Preuzmite odgovornost za životne promene
Vreme u kom živimo puno je brzih i velikih promena. Vrednosti se menjaju i nije uvek lako snaći se. Znanje je sve dostupnije, posebno putem interneta. Svakodnevno nas obasipaju ponudama koje obećavaju brz uspeh, razvoj i dostignuća koja su donedavno bila nezamisliva. Ponekad smatramo da je moguće nešto naučiti, pročitati i to odmah primenjivati u praksi. Sve dok to radimo samo za sebe, to može da bude sasvim u redu.
Ali kada mislimo da tako stečena znanja možemo da koristimo u radu s drugim ljudima, to postaje problematično. Pridajemo preveliku važnost informacijama koje dobijamo pa možemo da padnemo u zamku da informaciju koju imamo zamenimo za znanje, a tako možemo da zaboravmo gde su nam granice.
Spoznati sebe prvi je korak prema eventualnoj promeni. U sticanju veština od izuzetne je važnosti da spoznamo jesmo li spremni da preuzmemo odgovornost za sebe ili pak imamo sklonost da prebacujemo odgovornosti na druge. Upravo ovo može da bude od presudne važnosti i da utiče na to hoćemo li u nečemu uspeti. Uzmimo za primer mladu ženu koja je deprimirana i ne vidi smisao u životu. Nena dugogodišnja veza je završila, izgubila je posao i rešenje traži u psihoterapiji. Dve godine redovno je išla na terapiju, ali nije postigla nikakvu promenu. Čula je da je moguće energetskim radom da postigne promenu i nalazi odgovarajućeg terapeuta.
Nakon tri meseca shvata da nije došlo do promene nabolje pa odlučuje da pronađe novog terapeuta, novu metodu – i tako mesecima… Na pitanje šta je učinila da bi postigla promenu odgovara kako je išla na terapije, ali terapeuti nisu rešili njen problem. Imala je odgovore na sva svoja pitanja, ali nije bila u stanju da napravi promenu. Na pitanje šta je konkretno radila i kako je u svakodnevnom životu primenjivala spoznaje iz terapije, koja je iskustva stekla vežbama i radom na sebi – nije imala odgovor.
Ponekad problemi izgledaju jako veliki pa to uzrokuje rezignaciju i odustajanje od rada na njima. Međutim, kada se definišu mali koraci, moguće je doći do rešenja, korak po korak.
Teoretsko znanje nije dovoljno. Ono nikada samo po sebi neće postati veština. Potrebno je neko novo iskustvo da bi se stekla nova veština. Znanje možemo da primenimo u rešavanju poznatih problema, ali veštine nam omogućuju da se nosimo s nepoznatim problemima. One nas čine snažnima i moćnima, a mogu da osvetle put i drugima.
Dobro razvijene veštine izuzetno su važne u bilo kojoj vrsti terapijskog ili edukacionog rada s drugim ljudima. U radu s drugima zadiremo u njihove živote, njihovu dušu i telo. Stoga je važno da su naše veštine u ovim slučajevima potvrdile i nadležne institucije. U ovakvom radu u svakom trenutku moramo da budemo svesni šta možemo i gde su nam granice. Kada sebe ne smatramo svemogućima, ako na raspolaganju imamo više nego jedan pristup ili jednu metodu kojima, prema potrebi, možemo da podržavamo klijenta, kada smo pažljivi i podržavajući i respektujemo klijenta i njegove vrednosti, uvažavamo ono što je njemu važno, to znači da imamo važne alate za rad s drugima
Kada želimo da steknemo nova znanja i veštine, to podrazumeva da ćemo na tom putu da učinimo nove oblike ponašanja, nove osećaje, nov odnos prema drugima i sebi. Da bismo na tom putu uspeli, poželjno je definišemo svoj cilj i odgovoriti na sledeća pitanja: Kako ću znati da sam postigla cilj? Šta će da bude nagrada za moj trud? Ti odgovori će da nam daju smer kretanja i poslužće nam da proverimo jesmo li još na pravom putu.
Važno je da odgovorimo na pitanje “Zbog koga želim da radim na sebi – zbog sebe, zbog porodice, zbog društva u kom živim? Ako nas motiviše jedno, a rezultate očekujemo u drugom području, može da nastane zastoj u sticanju veština, tj. unutrašnji konflikt. Spoznamo li šta nam je važno (društvo, porodica, lični rast), moći ćemo delotvornije da usmerimo svoje snage.
