Kako roditelj treba da reaguje na laži deteta
Na roditeljima je da odvoje “bezazlene” laži deteta od onih koje kriju riskantno, nelegalno i opasno ponašanje. Roditelj mora naučiti “koje bitke treba da bije”. Ukoliko čujete da vaše dete govori drugarici “Baš ti je lepa ta haljina”, a kasnije vam prizna da mu je haljina odvratna, možete mu nešto reći, ali možete ovo i dopustiti, naročito ako takvo ponašanje nije svojstveno vašem detetu. Međutim, ako dete uhvatite u laži u vezi sa nečim opasnim, nelegalnim i rizičnim (kao što je druženje sa sumnjivim društvom, ispijanje alkohola, krađa, droga, seksualni odnosi i slično), onda je neophodno da reagujete. U takvim situacijama roditeljima je neretko potrebna i pomoć stručnog lica.
Dakle, dragi roditelji, birajte bitke. Umesto da gledate šta je normalno, a šta ne, postupke vaše dece posmatrajte sa stanovišta toga šta je važno, a šta nije. Uvek uzimajte u obzir na kom stadijumu razvoja se vaše dete nalazi, jer će od toga zavisiti i vrste njegovih laži.
Jedan četvorogodišnjak će izmišljati fantastične priče kako bi izrazio svoju kreativnost, fascinirao ljude oko sebe i pokušao da shvati svet – to je normalna faza u razvoju. Đak prvak će još uvek raditi nešto od toga, ali će njegova razmišljanja više biti crno – bela. Na primer, za neku ženu će reći “Mrzim ovu tetu”, jer je ona uradila nešto što mu se ne dopada. Tada na scenu stupate vi kao roditelj. Možete reći nešto tipa: “Misliš, ne sviđa ti se šta je ta teta juče uradila?”
Laganje kod dece ne spada u pitanje morala. Za njih ne važe ista pravila kao za odrasle jedinke. Zato je imperativ ne primati ove dečje laži k srcu i ne shvatati ih lično. Deca najčešće ne lažu roditelje kako bi ih povredila, već kako bi rešila neki problem koji imaju. Roditelj je taj koji mora prodreti do onog što leži iza same laži. Sve dok laž doživljavate lično, bićete povređeni, ljuti, razočarani, iznevereni i prepušteni takvim emocijama propustićete da dođete do informacije čime je takvo ponašanje vašeg deteta zaista izazvano.
Evo jednog primera: Dete vas je lagalo da je uradilo domaći. Kada ga uhvatite u laži, ono priznaje da nije uradilo domaći jer se zaigralo sa društvom posle škole. Ukoliko tada, povređeni, počnete da vičete: “Kako si mogao to da mi uradiš!? Kako se usuđuješ da me lažeš?” nećete dopreti do deteta. Nećete uspeti da mu objasnite zašto domaći zadatak mora da postavi kao prioritet iznad igranja i zabave i nećete uspeti da ga navedete da postupa pravilno.
Dakle, laganje je kod dece mehanizam za rešavanje problema, izbegavanje posledica i odraz nedostatka veštine. Deca često dobro znaju razliku između dobrog i lošeg – upravo zato i lažu. Ne žele da upadnu u nevolju zbog nečega što su uradila. Roditelj je taj koji treba da nauči dete drugim načinima za rešavanje problema.
