Ponekad ljudi uopšte ne zaslužuju da im oprostimo. Oni ne znaju da cene oproštaj, ne priznaju svoje greške i nije ih briga za nas.
Od malena nas uče da praštamo. U početku to radimo pod pritiskom roditelja i ne znajući zašto baš moramo da se izvinimo ili oprostimo.
Kao odrasli, često iščekujemo nečije izvinjenje uzalud i nastavljamo da dane provodimo u ljutnji. Celog života većina nas nosi sa sobom prtljag pretrpljenih uvreda i nanesenog bola, držimo se svoje srdžbe zbog nanesenih nepravdi.
Međutim postoje među nama i oni koji kroz život putuju lako – neopterećeni ovim prljagom. To su oni koji znaju da oproste čak i onima koji to ne zaslužuju i koje zabole dupe za njihov oproštaj.
Evo u čemu se sastoji njihova mudrost:
Oproštaj oslobađa
Sve dok ne oprostimo ostajemo zaglavljeni i zarobljeni sopstvenim besom i negativnim emocijama. One pomućuju naš um i ne dozvoljavaju da napravimo mesta za mnoge lepe stvari. Sve dok ne oprostimo naneseni bol, mi samovoljno živimo u njemu i povređujemo sebe još više. Držimo se onoga što nas je povredilo i neprekidno proživljavamo iznova i iznova situacije koje nas povređuju.
NE VOLI TE, ALI TI ŠALJE PORUKE: 7 razloga zašto ti piše, iako ga ne zanimaš (poslednji je najgori!)
Opraštamo zbog sebe, a ne zbog njih
Često mislimo da opraštamo drugima zbog njih samih – otud većina nas oprašta tek onda kada onaj drugi pokaže kajanje, izrekne izvinjenje, ili na drugi način ispravi svoje nedelo.
Međutim, istina je da treba da praštamo zbog nas samih – zbog mira u našoj duši. Tek kad oprostimo, možemo zaista da nastavimo dalje. Dotle ostajemo zarobljeni u začaranom krugu ljutnje, patnje i samosažaljenja. Samo mi sami možemo razbiti taj krug i to opraštanjem onome ko ne zaslužuje da mu više ni sekund svog života poklonimo.
