Svakodnevne obaveze i planovi često su povezani s pojmom jedne sedmice, ali se malo nas zapitali zbog čega ovu celinu čini baš sedam dana.
Najstarije civilizacije koje su imale sedam dana u nedelji bile su vavilonska i stara jevrejska.
Vavilonci su obeležavali vreme uz pomoć lunarnih meseci, pa se veruje da su iz tog razloga usvojili sedam dana, iako su dokazi za to oskudni.
Svaki lunarni mesec sastoji se od nekoliko različitih ciklusa – oko prvog dana pojavljuju se obrisi polumeseca, a oko sedmog dana može se videti polumesec i tako redom – jasan je obrazac sedmodnevnog ciklusa.
Mesečeve mene se, međutim, ne odvijaju uvek po tačno utvrđenom rasporedu. U šestom veku pre nove ere, Vavilonci su zato uklapali i usklađivali sedmice sa menama. Tako bi tri uzastopne sedmice imale sedam dana, a potom bi četvrta nedelja mogla da traje osam ili devet dana.
Sedmi dan, kod Vavilonaca, bio je sveti dan, slično kao kod Jevreja; Vavilonci verovali da je on nesrećan, kao i Jevreji, samo iz različitih razloga. Zato su uvedene određene restrikcije, kako bi se izbegla nesreća. Poslednja nedelja u mesecu jeste dan kada se odmara i moli.
Prema deističkoj koncepciji, Jevreji su, takođe, imali sveti sedmi dan – Sabat. Sama reč potiče od jevrejske reči koja znači “dan odmora.” Za razliku od Vavilonaca, Jevreji veruju da je sedam dana u nedelji pravilo koje je poteklo od Boga.
Rimljani, s druge strane, u periodu Republike nisu koristili sedmodnevnu koncepciju, već osmodnevnu. Osmi dan bio je dan za kupovinu i služio je uglavnom da se ljudi snabdeju namirnicama za narednu nedelju. Međutim, u veku koji je sledio uvođenju julijanskog kalendara, osmi dan je počeo da nestaje.
Ta promena nije bila brza niti iznenadna, već su izvesno vreme neki Rimljani imali sedmodnevnu, a neki osmodnevnu nedelju. Konstantin je na dalje nedoumice o tome koliko nedelja traje stavio tačku – odredio je 321. godine da će nju činiti sedam dana.
