Hrabrost nisu samo herojski poduhvati poput spašavanja dece iz zgrade u plamenu ili bilo koje drugo rizikovanje vlastitog života kako bi nekoga spasili.
Ponekad se hrabrost pronalazi u mali stvarima kao što je ustajanje iz kreveta ujutro. Ponekad je to trud da ostanete smireni iako vas na svakom koraku sve podseća na osobe koje više nisu s vama.
A ponekad je to zadržavanje suza na rastanku. Ponekad je hrabrost način na koji se zaljubimo u svoju tugu, kako dopuštate da vam peva uspavanku svako veče, kako je osećate i s njom se suočavate i govorite sebi svaki dan da ste snažniji od nje, iako osećate da niste.
Ali ponekad hrabrost nije objava ili neki poduhvat. Ponekad je hrabrost kada začujete nečiji glas u masi, ali ipak ne okrenete glavu. Hrabrost je i kada se nasmešite mlađem bratu ili sestri iako vam se srce slama, hrabrost je kad im kažete da ljubav postoji čak i tokom dana kada ne verujete u to.
Morate da razumete da ponekad hrabrost ne mora da bude uspon na Mont Everest ili menjanje sveta. Ponekad planinu na koju se penjete čine radni dani ili meseci, čine je koraci prema budućnosti iako želite da se predate prošlosti.
Ponekad menjanje sveta znači menjanje vašeg sveta, polako, vašim tempom, nežno dok zaceljujete, jer ponekad hrabrost nisu borbe i rane. Ponekad je hrabrost tiha bitka, prigušena mekoća koja u vama tinja i kroz najcrnije dane i podseća vas da ste jaki, da se razvijate i rastete – da uvek ima nade.
I zato kada osetite da nemate snage, podsetite se da vas vaša hrabrost vodi svaki dan kroz male stvari. Jer ne morate se popeti na najvišu planinu ili zaroniti u najdublje more da biste bili jedinstveni.
