Prema policijskom izvještaju razgovor između Milice i inspektora Dobrivoja Stefanovića, koji sa nakon toga odigrao u bolnici, tekao je ovako:
“Pitao sam je: “Gdje si bila?”
Milica je rekla: “Bila sam u školi. Sa drugaricama…” Trebalo je da imaju nešto – kao pismeni. (riječ je svakako o upisivanju prvog dana školske godine) Poslije ovoga je izgubila svijest.
Zatim se opet probudila i rekla: “Išla sam sa nekim dečkom do jedanaestog sprata da pozovem njegovu djevojku.”
Ja sam je pitao: “A što si ti išla?”
Rekla je: “Taj dečko mi je rekao da ta djevojka ima stroge roditelje i da je samo pozovem.”
Poslije par minuta se probudila i rekla: ’Bili smo na jedanaestom spratu.’Pitao sam: “Kako znaš?”
Rekla je da je, pošto je izašla, vidjela na liftu.
Pitao sam je: “Da li si sama skočila ili te je neko gurnuo?”
Rekla je: “Ja sam sama skočila kroz prozor.”
Pitao sam: “Zašto?”
Rekla je: “Nisam više mogla da izdržim… Jedino sam na taj način mogla da sačuvam svoju čast.”
Ovo što ste pročitali bile su njene poslednje reči. Potom je pala u duboku komu.
Ispred bolnice bila je gužva. Porodica, školski drugari, osoblje, sugrađani – svi su čekali da vide hoće li se hrabra djevojka probuditi iz kome. Nažalost, desilo se najgore.
U četvrtak četvrtog septembra mala Milica je izdahnula tačno u podne.
Nakon toga, prema rečima stanovnika tog kraja, svake godine u vreme Miličinog stradanja u predelu 11. sprata zgradu je obletalo jato belih golubova.
Zdravko Čolić je svoju pesmu „Ona spava“ posvetio Milici.
2008. godine je Rubinova kula imala požar baš na 11. spratu.
Ovde možete poslušati pemu ONA SPAVA Zdravka Čolića
fokus.ba / prva.rs
celu životnu priči Milice Kostić pročitajte na sajtu: MilicaKostić.rs (odakle su i preuzete fotografije)
