Detektivski slučaj početkom 20. veka uznemirio je Beograd. U pomoć bio pozvan i dr Arčibald Rajs, koji je sa osnivačem Interpola dr Rišarom ostao nemoćan, slučaj rešio penzionisani policajac.
Pogibija jedne žene 1920. godine u Savamali podigla je ceo ondašnji Beograd na noge. Svi su bili uznemireni zbog misterioznog zločina, a gradom koji je brojao tek nešto više od 100 000 stanovnika vesti su se širile veoma brzo, pogotovo ako su bile loše.
Ondašnja štampa je brujala sluteći neverovatne priče, varoška nagađanja bila su još grđa… U pomoć je pozvan i veliki stručnjak dr Arčibald Rajs, Švajcarac, kriminolog i pouzdani prijatelj srpskog naroda.
Priča je vodila ka misterioznom ubistvu devojke koja je stanovala u Bosanskoj ulici, koja danas nosi ime Gavrila Principa. Različite novine i njihovi uznemireni izveštači pominju isti epilog – žrtva je nađena u stanu tako što je imala na vratu ranu iz koje je istekla sva krv. Vratna arterija bila joj je presečena, a sujeverni Savamalci nisu imali dilemu o počiniocu zločina: Ko bi to mogao drugi da bude, nego vampir!?
Istina, u to doba se verovalo da je ovaj deo grada pun vampira, “zaostalih” još iz turskog doba, pa je javnost budno pratila šta će zaključiti zvanična istraga. Policajci su temeljno istražili mesto pogibije nesrećne žene, ali nisu našli ništa dovoljno vredno pažnje, osim razbijenog prozora. Nelogičnost samog događaja dopunjena je činjenicom da je prozorsko okno bilo razbijeno iznutra, a da je staklo izletelo napolje.
[fb_embed_post href=”https://www.facebook.com/old.belgrade/photos/a.95596469319.84233.94902724319/10151993534999320//” width=”550″/]“I ko bi to mogao drugi da počini, nego vampir koji je izleteo iz sobe, pošto je žrtvi popio krv”, pitali su se uznemireni Beograđani, sve sigurniji da je ovo neka gadna đavolja rabota. “Bio je snažno napojen krvlju žrtve i samo je izleteo kroz prozor.”
Pored štampe, na ovaj događaj osvrnuo se i Dimitrije M. Knežev, opisujući ga kroz knjigu “Beograd naše mladosti”, ali on je pisao i o tome kako je na podu u sobi u kojoj je stradala žrtva pronađena i mala bakarna pločica koja je podsećala na deblju žicu, nalik narukvici. Međutim, na nju niko nije obraćao pažnju.
Komšije su ispričale policiji da su čuli nekakav potmuo pucanj, ali nisu primetili da je iz stana žrtve bilo ko ulazio ili izlazio, “osim ako to nisu bile nečastive sile koje oko smrtnoga čoveka ne može da vidi”.
Kako policija nije mogla naći izlaz pozvala je lično dr Rajsa, čiji ugled je bio neprikosnoven. Čuvši za tajanstveni slučaj, dr Rajs, već pri dolasku u Beograd pozove i dr Rišara, proslavljenog kriminologa i člana Međunarodnog kriminalističkog instituta iz kojeg se kasnije razvio Interpol.
Ali avaj, ni njih dvojica nisu mogli da reše ubistvo.
Dolazak ove dvojice stručnjaka samo je razbuktao interesovanje svetine, što i Knežev potvrđuje, a kako je svakodnevno na istražno mesto dolazilo sve više ljudi, tako je dr Rajs među okupljenima opazio i jednog starog policijskog činovnika Kraljevine Srbije. Ovaj je imao svega četiri razreda osnovne škole, ali i bistru seljačku pamet i ogromno ratno i životno iskustvo.
Mudri dr Rajs, uz kolegijalnu pažnju pozove vremešnog policajca u odaju u kojoj se odigrao zločin, da vidi ono što ga je mučilo, i pritom mu pokaže i nedefinisanu pločicu koja je podsećala na narukvicu. I tada su se svi “vampiri” “razbežali”, jer je iskusni ratnik odmah rešio misteriju.
– To nije nikakva narukvica, već petarda – odgovorio je stari policajac kao iz topa. – Bila je to minijaturna bomba, koja je eksplodirala u devojčinoj ruci i izazvala njenu smrt. Ranila ju je u vrat i eksplozijom razbila prozor. Zato je i staklo izletelo spolja.
[fb_embed_post href=”https://www.facebook.com/old.belgrade/photos/a.95596469319.84233.94902724319/10152339662259320//” width=”550″/]Starac je dr Rajsu i dr Rišaru objasnio da su naši železničari u Prvom svetskom ratu takve spravice – “petarde” koristili da bi sprečili prodor austrougarske vojske, pogotovo preko železničkih mostova.
U stanu gde je živela nesrećna devojka pre nje stanovao je neki železnički činovnik koji je sačuvao jednu takvu ubistvenu napravu. Devojka je, preturajući po stanu, pronašla “petardu”. Možda je mislila da se radi o pravoj narukvici, pa ju je stavila na ruku i smrtno stradala.
Tako je, zaključuje Knežev, jedan stari, neškolovani srpski policajac uspeo da otkrije uzrok smrti devojke u Bosanskoj ulici koji nisu mogli da razotkriju ni poznati svetski autoriteti i kriminolozi kakvi su bili dr Rajs i dr Rišar.
Beogradska štampa je mesecima tokom 1936. godine prozivala dr Panču Stojanovića, kojeg su nazvali Panča Mučibabić, jer je bila zaokupljena aferom tog ginekologa koji je krišom vršio abortuse.
U vreme kada su abortusi bili najstrože zabranjeni, i po zakonu su spadali pod delo čedomorstva, dr Panča je čak vodio i preciznu evidenciju o svojim delima, pa su se novinari dugo iščuđavali kako je moguće da je policiji i sudu ostavio “tako precizne podatke o svojim zlodelima”.
Kriminal u Beogradu posle Prvog svetskog rata bio je raznolik, i obično se sastojao od prevara. Omiljene žrtve ondašnje štampe bile su vračare i gatare kojih je u gradu bilo podosta. Među njima Dimitrije M. Knežev u knjizi “Beograd naše mladosti” posebno izdvaja neku Ciganku Mariju Šajn, koja je za svoje usluge naplaćivala “velike sume novaca”, a od jedne poznate Beograđanke je izmamila više od milion dinara, u vreme kada je dolar vredeo 50 dinara.
Šajnova je posle zaglavila robiju, sa koje ju je izbavio početak Drugog svetskog rata, a potom se čulo da nesmetano “operiše” u Pavelićevoj “državi”.
Izvor: Novosti
Foto: https://www.facebook.com/old.belgrade
