Odmah nakon venčanja, počela sam da planiram putovanje na dva meseca po Srednjoj Americi, kako bih skupila fotografije i priče za moj časopis o biljnom i životinjskom svetu – The Naturalist. Bila sam toliko uzbuđena na pomisao kako se vraćam na put, kako ću testirati svoje oduševljenje i obnoviti svoju otpornost da sledim svoj životni san, onu vrstu osobine koja kanališe potrebu za putovanjima. Nikada nisam smatrala da je predanost svome cilju zapravo vrsta uvrede.
Drugi jednostavno nisu bili uvereni:
“On ti dozvoljava da otputuješ sama na toliko dugo? “, pitali su, a ujedno ukazujući na to kako je to sigurno njegova krivica i on je odgovoran za ovaj moj postupak. Mislili su da to činim iz nekakvog nezadovoljstva i protesta…
“Ne plašiš se da će te muž ostaviti dok te ne bude bilo?”, stalno su me upozoravali.
Ali budimo iskreni: Ako on želi da ode zato što ja nisam tu nekoliko nedelja ili meseci, onda on verovatno nije osoba s kojom bih ja želela da ostarim.
“Zar se niste upravo venčali?”, pitali su mnogi. Apelujući na to kako postati nečija supruga znači da moram biti vezana za muža kukovima.
Pitam se, kada bi uloge bile obrnute, bi li mog muža okolina stalno nešto zapitkivala? Verovatne ne bi. Jer produžena poslovna putovanja, vikendi, sastanci, to se odnosi samo na muške poslove. Ljudi još nisu navikli da žene zauzimaju iste uloge, a pretpostavljam da narušava i njihova očekivanja o tome kako bi se žena trebala ponašati.
Lagala bih kada bih vam rekla da me ovakvi komentari nisu rastužili. Čak sam već stavljala pod znak pitanja svoja putovanja i svoje prioritete radi ljudi koje zaista poštujem. Sada, od kada sam postala supruga, možda je zista bilo važno za brak da ostanem kod kuće… i da radim šta? Ja sam slobodni pisac, pokušavam da pokrenem posao, ali želim da putujem sama. Da li bi zaista naš odnos ojačao kada bih ostala vezana za kuću?
Odgovor je, naravno, veliko „ne“.
Pišem ovo iz malog kafića koji se zove Eva, u San Ignaciju, Belize. Ne zato što sam napustila svog supruga, nego zato što ću, po obavljanju poslova, postati bolja verzija sebe, što će me sve to, na kraju krajeva, učiniti boljom osobom i boljom suprugom.
I zato volim da putujem solo. Sviđa mi se način na koji sebe prisiljavam da zavisim samo od sebe, da kreativno rešavam svaki iznenađujući izazov koji me spopadne. Stekla sam i mnogo prijatelja koji vole da putuju sami. Ponekad je druženje sa njima način da se izbegne usamljenost, jer se svaki solo putnik suočava s tim u nekom trenutku svoje avanture. Odbijam da se povinujem stereotipu domaćice oz pedesetih godina, jer to nije za mene.
Osim toga, biti slobodan, u braku ili bilo šta između ovog, ne bi trebalo da ima bilo kakvog utjecaja na izbor da sledimo ono što nas čini srećnima. Dakle, ja ću i dalje na putovanja sama, zvaću kući kada god budem mogla i osećaću se sigurnom, jer znam da moj partner i moj životni put pripadaju meni i niko, pa ni svet mi ne može to oduzeti.
