– Vi živite u braku 32 godine, a meni pričate o tome kako je teško biti sam?! Kako vi to znate? Imate dojavu ili ste sami u braku? Bila sam u braku, ali ne presrećem ljude po stepenicama da im na tu temu delim savete. Inače, ne morate da se mučite. Znam da mi mnogi ne znaju ni ime, i da sam za većinu, raspuštenica sa drugog sprata. Sad, zamislite da ja vas savetujem da se razvedete?! A imala bih veći kredibilitet od vas, jer sam bila „u“ i „van“ braka.
Pošto je ona zanemela, a ja nastavila svojim putem, sa teretom koji sam nosila, sad ću da nastavim sliku. U ime nas udovica i raspuštenica, koje se nikad više nismo udavale, a za sve one, koji godinama zabadaju nos u naš život, daju sebi za pravo da nas savetuju, manje pod plaštom žaljenja, a više pod plaštom zavisti.
Istina je da je samoća teška. Zato je se ljudi i plaše. Ali, ljudi se plaše i smrti, sve dok im život ne servira toliko okrutne okolnosti, pa shvate da smrt nije najgore što može da im se dogodi u životu. Tako je i sa samoćom. Nekad te ona izabere, a nekad ti izabereš nju. U našem slučaju, a govorim u svoje ime, u ime još nekoliko žena koje poznajem, i možda, mnogo više njih koje ne poznajem uopšte, mi smo je izabrale, najviše zbog gađenja. Znate, imamo slab želudac.
Najmanji je problem što nam se zgadio brak. To bi i prošlo, da nas odmah nakon toga nisu sačekali razni „udvarači“ među njima muževi naših poznanica, bivši kućni prijatelji, prijatelji bivših muževa, saradnici. Svi su imali ideju da smo mi otvorile „firmu“ u kojoj su oni dobrodošli, kao tešitelji, sa idejom da smo mi ucveljene. Kad vide da nismo, i da mi ne pristajemo na „daj šta daš“, postajali su uvređeni. Oni, a ne mi, koje tretiraju kao polovnu robu, pa bi još trebalo da budemo zahvalne Bogu na njihovim ponudama i postanemo njihove ljubavnice, kad već nismo bile „pametne“ da sačuvamo brak.
To je funkcija koja nam logično sleduje?! Pazi, Boga ti?! Kada smo uspevale da nađemo nekog slobodnog, i pokušavale da ostvarimo vezu, on je bukvalno bio slobodan, jer je svoju decu, i najveći deo tereta, ostavio svojoj bivšoj ženi. Isto, kao što je i nama ostao naš, pa je „slobodni pastuv“ imao sve vreme ovog sveta. U satima koje smo provodili zajedno, zašto bi on sa nama delio brigu, gde su i šta rade naši tinejdžeri, kad o njegovim, kako rekoh, ima ko da brine. On nema sluha za to, da mi nismo u punom sjaju i na visini zadatka, baš kada on od nas to najviše očekuje, jer nas hvata panika zašto nam se dete dva sata ne javlja na telefon. Nije on sebičan, on nas obožava pa ne može da podnese da nas deli. Nije to isto.
Decu smo same podigle, a i ako smo dobile poneku alimentaciju, za te sitne pare, očekivalo se da se klanjamo do crne zemlje. A mi, eto, nismo htele, pa smo opet bile nezahvalne, jer celokupno društvo od nas u svemu očekuje da budemo zahvalne za mrvice. Mrvice ljubavi, mrvice pažnje, mrvice novca. Zauzvrat, očekuju sve, samo ne mrvice. A mi se drznule, pa nećemo. Nećemo i dalje. Jer, sve što imamo, same smo stekle. Niko nam nije pomagao, nego naprotiv, svaka šuša je gledala da zloupotrebi naš status. Sada, kada smo sve to pregurale, kada su nam deca odrasla, kada smo uredile naše živote i pronašle unutrašnji mir, mi, eto, nećemo da postanemo negovateljice za koju godinu. Nekome, koga su druge trošile dok je bio mlad, lep i snažan. Neka mu one mere pritisak, opominju ga da popije terapiju na vreme i pire mu u…hladan čaj. Ja, vala, neću. Ni moje rane niko od njih nije previjao.
Eto, drage komšinice, posmatrači i ostali dušebrižnici, po službenoj dužnosti, zabadači nosa u tuđi život. Da li vam je palo na pamet, šta mi sve znamo, a ćutimo? Šta mislite, da li nam se povraća, dok vi kačite slike o vašem srećnom braku, a mi primamo poruke od vaših dragih muževa? Ignorišemo i ćutimo, samo da ne bismo razbucale to ruglo, koje vi smatrate svetinjom. Uostalom, žene su uvek bolje pravdale muškarce, nego oni, sami sebe. Znamo za opravdanje, ne, bi oni, nego, smotale ih one raspuštenice. Je l’ da?!
Sliku sam vam dala, do pola nacrtanu. Ona se vama ne sviđa, pa ćete je, ionako, krečiti. Kada završite sa mojom, znam da nećete preći na svoju, iako bilo bi tu dosta posla.
Izvini, mama, ako te poneko popreko pogleda. Ne vredi da se pravdaš. Baš sam tako mislila.
Aleksandra Prica
