Žrtvovanje u braku nije znak ljubavi…
Veza ne može da opstane bez spremnosti na ustupke obe strane. Poštovanje isključivo partnerovih potreba nikada se ne završava dobro. Kompromis je garant dobrog odnosa.
Oni koji misle da bez žrtvovanja nema ljubavi i da je sreća u žrtvovanju, smatraju da mnogi savremeni brakovi propadaju baš zbog sebičnosti i nespremnosti da se odreknemo ličnih interesa zarad zajedničkih. Da smo postali egoistični i da svako gleda samo sebe. Drugi tvrde da kad se u ljubav uplete žrtvovanje, ona umire. – Između ova dva pojma ne sme staviti znak jednakosti, jer je ljubav plemenito osećanje, a žrtva je mučenje.
Gde je istina? Sagovornica “Života plus”, psiholog Anđelija Simić kaže da koncept žrtvovanja nije održiv u međuljudskim odnosima, bilo da je reč o prijateljskim ili emotivnim vezama. I dodaje da će odnos biti funkcionalan tek kad obe strane zadovolje suštinske lične potrebe, a to su potrebe za bliskošću, pripadanjem i ljubavlju.
– Kad je reč o žrtvovanju, jedna strana se u potpunosti odriče svojih potreba ustupajući mesto drugoj strani da uspostavi potpunu dominaciju u odnosu. Žrtvovanje polazi od neke vrste spasavanja partnera od bilo kakvih teških odluka i dela, odnosno disbalansom odgovornosti i najčešće je podstaknuto strahom od gubitka ljubavi ili bliskosti – kaže psiholog.
I zaista, nisu retki primeri u praksi gde jedna strana pokušava da zadrži drugu nizom ustupaka, što pre ili kasnije kulminira čuvenom rečenicom: “Zbog tebe sam žrtvovala obrazovanje/karijeru/mladost, a ti mi tako vraćaš”.
– Kada sa jedne strane imamo poštovanje isključivo partnerovih potreba (ili bar u većoj meri), spasavanje od teških dela ili odluka (nemoj ti, ja ću) i s druge strane zanemarivanje svojih potreba, ovako formiran odnos može da egzistira određeni vremenski period. Međutim, najčešće posledice su iscrpljenost osobe, istrošenost, praznina i doživljavanje partnera kao neke vrste progonioca. Obično kada se žrtvujemo, druga strana ili nije svesna toga, ili ako jeste, ne mari za to – opominje psiholog.
Zato je mnogo bolje praviti kompromise nego se žrtvovati. A između ova dva termina postoji značajna razlika. Prema rečima naše sagovornice, kod kompromisa ostajemo pri svojim potrebama, ali ih prilagođavamo partneru kako bi i on bio zadovoljan. U potrazi za najboljim mogućim rešenjem u obzir uzimamo svoju i partnerovu ličnost i životne okolnosti. A u samom činu učestvuju obe strane.
– Još jedna karakteristika kompromisa jeste izostanak kajanja jer se osoba oseća dobro sa donešenom odlukom, dok kod žrtvovanja postoji stalno ulaganje, “kreditiranje” druge strane i očekivanje da će nam se to vratiti za uzvrat, potencijalno kajanje, isfrustriranost, jer mi zapravo sve vreme potiskujemo ono što zapravo želimo. Odnos je potrebno graditi na trenutnom stanju, a ne na nadanju kako bi moglo da bude za jednu, dve ili tri godine – ističe Simićeva.
