Većina ljudi traži osobe slične sebi. Zaljubljuju se u one sa kojima imaju nešto zajedničko. Meni je to kao da celog života izlaziš sa samim sobom. Previše narcisoidno i dosadno. Zovem se Mari i volim frajere koji su sve što ja nisam. Tek pored njih osećam pravo uzbuđenje.
Kažu da je čovek biće navike. Privlače nas poznate stvari. Od nepoznatih bežimo i skloni smo da strahujemo od svega što je novo. Valjda zato što je neizvesno, zato što je nepoznata teritorija na kojoj možemo da se izgubimo.
Ja sam drugačija. Ne znam da li je to hrabrost. Možda sam previše sigurna u sebe i ne tražim samopotvrdu u drugima. Jedno je izvesno. Ne želim da pored sebe imam nekoga ko je samo malo drugačija verzija mene. Ne želim da zauvek vodim ljubav sa sopstvenim odrazom u ogledalu. Tu nema izazova… Na kraju krajeva, nema nikakvog napretka, ni istinske promene.
Nikad nisam bila od onih koji preterano pate za rodnim gradom kada negde otputuju. Nikad se u drugim zemljama nisam osećala kao stranac. Svako putovanje za mene je nova avantura i svako mesto na kome prespavam par noći u stanju sam da nazovem domom. Malo sređivanja i to je to – kao da sam celog života bila tu.
Slično je i sa novim poznanstvima. Uvek sam volela da oko sebe imam mnoštvo različitih ljudi. Što se tiče muškaraca, uvek su me privlačili više oni koji žive neke potpuno drugačije živote od mene, oni koji su u stanju da mi otvore neke nove vidike, koji sagledavaju stvari iz nekog novog ugla, ukratko ljudi koji me pokreću na saznavanje nečeg novog. Taj sudar različitosti mi je uvek bio seksi.
Kada bih izlazila sa osobama sličnim sebi, to bi bio samo nekakav nastavak samovanja, tj. monologa, druženja sa samim sobom.
Volim muškarce koji su sve što ja nisam zato što mi je jedna Mari sasvim dovoljna.
