Šta bi naši veliki pisci sve dali za fejsbuk, i mogućnost da mogu svake večeri da provere internet profile svojih bivših ljubavi, da vide o čemu su danas razmišljale, da li su menjale boju kose, momke, muževe, ili su ostale onakve kakve su bile i ranije.
Oni su morali da maštaju, da pišu pisma koja su danima putovala i stizala, uglavnom, na pogrešne adrese, pogrešnim ljudima. Zato mi mali pisci ne grešimo, imamo internet, skajp i ostalo, greše jedino naše ljubavi zato što su na „vezi” i u „konekciji” sa drugima.
Šta bi sve dali naši velikani da su mogli unapred da znaju koje će događaje, sa kim, i kada, da posete njihove ljubavi. Ili šta bi sve dali da su mogli, ponekad, da se sretnu sa njima na čet listi, ili da nalete na neki njihov komentar, sliku, ili bar da izvuku neki lajk, ili smajli.
Ne mogu ni da pretpostavim kakva bi sve remek dela nastala iz svega toga…
Nama, malim piscima, neuporedivo je lakše, mi imamo sve to, i mnogo više, samo nemamo njih, naše ljubavi…
Nešto razmišljam, sve one devojke o kojima su tada pisali, nekadašnje lepotice, više se nigde ne pominju, nema ih, osim u romanima i pesmama. Većina njih verovatno nije ni živa, zaboravljene su, a one preostale, malobrojne, nostalgično čeznu za starim dobrim vremenima, i za mladošću koja je tako brzo prošla i najverovatnije se nikada više neće vratiti.
I od svega, sada kada se zamisle i dobro razmisle, ostala su im samo ta pisma, i one pesme koje su, u međuvremenu, postale svojina svih…
Voleo bih da znam lično neku od tih gospođa, i da im, ponekad, dovedem na savetovanje moje ljubavi, na razgovore o životu, prolaznosti, i ostalom. Nažalost, premlade su da bi se bavile tim pitanjima, vreme u kome žive je brzo, prebrzo, ne razmišljaju ni šta će biti sutra a kamoli za pola veka. One imaju svoje teorije, računice, frajere sa kojima furaju, i gotovo.
A poezija, uspomene, sećanja. Ma daj, ko se normalan još bavi time…
