– Pa, posle faksa, sutra.
– A sad? Je l’ radiš od sedam?
Gledam u sat i ne verujem. Pola četiri je i on mene pita da se vidimo. Iskreno, oduševljena sam.
– Sad?! Kako misliš sad?
– Pa, mislio sam da dođem po tebe, da se provozamo negde.
– Važi. Može.
– Ok, ja sad krećem. Sačekaj me ispred zgrade.
– Hoću. Ćao.
Na brzinu se oblačim, pakujem stvari za posao i fakultet u torbu, u hodu pokušavam četkom da sredim raščupanu kosu. Obuvam se i čitam poruku: “Ispred sam”. Uzimam ključeve, zaključavam i izlazim napolje.
Spustila sam mu glavu na rame, kao i uvek miriše divno, i slušam kako mu je prošao dan. Smejem se, nikako drugačije ni ne umem sa njim, i uživam u tih sat vremena koliko će biti moj. Pust Beograd, on, njegove šale i ja – čini mi se da ne postoji ništa više.
Tamara Naumović / wannabemagazine.com
