Gledala sam, neretko sve te predivno obučene devojke. Gledala sam sebe dok gledam njih. Jesam li zavidela? Možda. Pa nije da nisam imala ništa. Ali nije ni da sam imala sve. Ne sećam se detalja, ali se sećam toga da sam jednu majicu nosila na stotinu i jedan način. I toga da su mi neki (valjda slični meni) govorili da imam stila, i da sam jako kreativna. E da. Sećam se (da dobro se sećam, iako bi volela da se ne sećam) jedne situacije koja me dotukla i pokazala da ima bogatih ljudi siromašnijih od najjadnijeg prosjaka.
Njene oči i pogled uperen u mene. Obratila mi se nanoseći sjaj na usne i rekla: Ideš u tome s nama? Nemaš ništa novo? Neki original? Nešto s potpisom…?!”
“Nemam… pa, šta ovome fali, novo je…”
“Fali cena, draga. Cena potpisa. To ti je znak koliko vrediš!”
Ako sam se ikada osećala jadno i jeftino to je bilo tada. Ipak, taj je osećaj trajao kratko. Nešto me prenulo iz bede koja je doprla s njenih usana. Nešto me probudilo. Ili ona? Ona me probudila? Dovoljno jako, da i nju i njene originale pošaljem u onu stvar. I da joj se zahvalim na lekciji koju ću shvatiti tek nekoliko godina kasnije…
Jer kao i sa ljudima, i lekcije dođu kada moraju, ne kada mi to želimo…
“Kćeri moja. Ne nosi marke. Budi marka”, rekla je, grleći me rečima nakon te lavine osuda (kao niko nikada). Hvala ti, majko.
Tvoje reči odzvanjaju, svaki puta kada ugledam ta lica tuđih imena.
Te robove koji su i sebi tuđi, a nikada svoji.
A danas? Ne. Ne nosim poznate marke. Ne zato jer ne mogu da ih priuštim, već zato jer mi do modnih markica i brendiranih imena nije ni najmanje stalo. Ako i imam koju krpicu s potpisom najverojatnije sam je dobila na poklon. Preškrta sam za sebe. Greh mi je dati malo bogatstvo za torbicu ili cipele. I zato jer su mi u životu bitnije neke druge stvari poput knjiga, putovanja, slika, mojih sitnih radosti… Setih se majčinih reči “kćeri moja, ne nosi marke, budi marka…”, kao da su juče izgovorene.
Juče. Danas. I sutra će biti isto. Osvrnimo se oko sebe. U svetu u kojem živimo sve se svodi na vanjski izgled, imidž. U krajnju ruku, ono što je na nama. Pogledajmo žene koje nas okružuju. Prijateljice, poznanice. Većina njih su skupo obučene, sve po poslednjoj modi. Iako je vreme gore nego ikada. U međuvremenu sve pričamo o unutarašnjoj lepoti. Koja je nekako nezamisliva bez one nove torbice, novih cipela. Kako licemerno. Često me puta neke poznanice znaju upitati, “Što je to na tebi? Divno je. Čije je?” Ja kažem “Moje”. One kažu “Ma ne, mislim, koja je marka?” Odgovorim: “Ničija. Ako je na meni moja je…”
Mislim da bih nekim ljudima vredela više ako bih rekla da nosim Šanel ili Luis Vuiton. Takvim ljudima i ne želim da vredim.
I ne, ne mislim da je greh imati novca, moći sebi priuštiti lepe stvari, brinuti o sebi, biti negovan, doteran, obući se po poslednjoj modi i uživati u sebi… Ne mislim. Zaista. Samo mislim da je greh živeti samo za to. Gurati to ljudima pod nos, i još gore, vrednovati ljude samo i isključito na temelju onoga što imaju na sebi…
Uostalom, čak je i žena koja je živela zbog mode i za modu jedno prilikom rekla…
“Moda nije pitanje odeće. Moda je u vazduhu, rođena iznad vetra. Morate imati intuiciju za nju. Ona je na nebu i na ulici”, Koko Šanel.
Hvala ti, Koko. Ako nemaš ništa protiv, zadržala bih se na nebu, na ulici mi je previše tesno.
I još nešto za kraj. Ženu ništa ne odaje bolje od njenog donjeg rublja. Ono otkriva mnogo više nego hiljadu torbica. Ali skriveno je. Od znatiželjnih pogleda… Koja divota.
Treba. Znati živeti. Više u svojoj koži, manje u tuđim očima.
kurir.rs
