Snobizam je sve više u modi, iako se svi trude da pokažu da nisu samo prazne ljušture i da sem markirane odeće nešto ipak ima u njima, ovaj savet jedne majke trebalo bi da vam otvori oči.
Teško je u ovoj nemaštini i teškim vremenima izboriti se sa društvom kojem je najvažnije koju marku nosiš na sebi. Posle ove priče, biće vam lakše:
“Ko bi rekao da će doći vreme kada će ženama biti važnije šta nose na sebi nego u sebi. Nisam izuzetak. Ima dana kad si najviše valjam, tek kad valjam tuđim očima.
Ne mogu i ne želim da sudim. Onima koji žive za potvrdni odraz u ogledalu. Takvih se zamaljskih sudija i sama klonim. Puštam nek svako svoje konce šije. Ne petljam se u tela i duše ljudi. Nije na meni da apaludiram jednostavnosti, a sklanjam se kiču i lažnim fasadama. Doći će to, polako. Samo po sebi. Dolaze neka nova ogledala. Ona u očima.
Nek se isproba sve. Nek se potroši sve. I to sve na nekima je ništa. Jeftino, skupo. Sa etiketom i bez nje. I crna vreća za đubre nekim ženama zavidno dobro stoji. Nekim ženama, uvredite se koliko želite, ne stoji ni najskuplja bunda na svetu. Ali bunda je bunda, a vreća za đubre je vreća za đubre. Kad vidiš skupu bundu, ne vidiš umornu, zabrinutu ženu sa keceljom oko struka dok sa jednom rukom guli krompir, a drugom briše nos rasplakanom detetu. Vidiš ženu. Najbolju verziju nje same. Vidiš metu, koja traži ispaljene strelice. Ogledalo, čisto, bez mrlje. Dobro je njoj samo dok se tuđe usne smeše pri pogledu na nju. To je ulog, to je alibi za lepotu. Sve što je dobro kad tad se vrati, ostalo ispari. Na gomilu privida ide još gomila.
Ne traže svi lepotu u nama, već na nama. Dok god je lepota u pitanju nije nam bitno traže li je iznutra ili spolja…
Razmišljala sam danima o devojkama koje su sedele do mene. Bilo je to pre desetak dana. Dve devojke od kojih devetnaestak godina. Iz crnih lakiranih Louis Viton torbica nazirale su se skripte za faks. Identične torbice. Identične devojke. Mobilni su vibrirali, dovoljno veliki, dovoljno sjajni. Na futroli je pisalo – šanel.
Posmatala sam ih. Jednoj se razmazala maskara. Druga nije marila. Jer da jeste prva zasigurno na licu ne bi imala crnu mrlju pod nosom. Ovako je imala. I mrlju, i duge, crvenim lakom namazane umetne nokte koji nisu bili u stanju obuhvatiti šalicu macchiata a da ne izgleda poprilično smešno. Mislim za jednu mladu damu. Obema su usne, osim duple doze nikotina bile ispunjene crvenom bojom.
Posmatrala sam ih, dovoljno dugo da shvatim da traže pažnju. Potvrdu svog postojanja. Cenu koja nije bila okačena na njihovim okovratnicima. Ali kao da jeste. Jer to se vidi. To se oseća. Žene to mahom pokazuju, a da toga nisu ni svesne.
Sve što hoda ima cenu.
Sve što diše ima vrednost.
Predmeti ne dišu, ako ste kojim slučajem zaboravili…
Setih se sebe i svojih devetnaest. Prva godina faksa. Imala sam malo toga. Tačnije ono što mi je pzajmljivala starija sestra. I ono što sam mogla sama priuštiti. Pitati roditelje za novac za krpicu? Nije mi padalo na pamet. Što zbog vaspitanja, što zbog životne situacije. Vladala je parola “snađi se sam druže”.
nastavak na sledećoj strani…
