Neki ljudi su skloni da odmah nakon raskida ili već pre raskida pronađu novog dečka/devojku kako ne bi bili sami. Zašto je nekim ljudima problem da budu sami nakon raskida? Da li je biti sam posle raskida zaista neizdrživo? Da li to nešto govori o osobi koja je raskinula? Da li se to isplati činiti? To su pitanja na koja ću odgovoriti u ovom tekstu.
Ljudi koji su skloni da odmah nakon raskida traže novog parnera ili ga već pronađu pre nego što raskinu se zapravao užasavaju samoće. Za njih biti sam je nešto što je užasno, nešto što se ne može izdržati.
Čega se ljudi užasavaju kada je u pitanju samoća?
Posle raskida sledi tugovanje a tuga je neprijatno osećanje. Neki ljudi se užasavaju tuge, pogrešno misleći da će ih tuga preplaviti, da će biti toliko tužni da neće više biti zainteresovani za druge, za život i sl. To naravno nije tačno. Tuga se obično javlja u talasima a ne svaki dan i nije preplavljujuća. Što više sebi dozvolimo da tugujemo, tuga sve više prolazi, napetost i bol se smanjuju a u nama se stvara prostor za radost i nova iskustva.
Ideje da će ostati sami najviše se užasavaju osobe koje veruju u ideje da je užasno biti sam, da su osobe koje nemaju dečka/devojku jadne, da oni ne mogu biti srećni i smireni ako nema druge osobe koja će to učiniti za njih i sl. Ove i slične ideje uvode osobu u osećanje očaja nakon raskida. Problem naravno nije u raskidu već u tim idejama.
Najveći problem da budu sami posle raskida imaju osobe koje izlaze iz prve duge veze (pre toga nisu imali veze ili nisu imali dugu vezu) i/ili osobe koje imaju pasivno-zavisni pristup životu. Osobe koje nemaju u svom iskustvu iskustvo raskida nakon duže veze su uplašeni da nakon tolikog vremena provedenog u vezi neće biti u stanju da tolerišu usamljenost, tugu i osećanja koja imaju prilikom sećanja na momente provedene sa bivšim/bivšom. Osobe koje su sklone pasivno-zavisnoj životnoj filozofiji su osobe koje su navikle da njihovo raspoloženje, osećanja, aktivnosti i smisao budu regulisani od strane drugih ljudi, najčešće bliskih osoba u koje spada i dečko/devojka. Ove osobe nisu nikada sebi dozvolile da nauče da upravo one same mogu regulisati svoje raspoloženje i upravljati svojim osećanjima i željama.
Izbegavanje raskida ili panično tražnje novog dečka/devojka odmah nakon raskida je manevar koji služi da bi se izbegle sve neprijatnosti koje raskid nosi sa sobom. Te neprijatnosti su osećanje tuge, usamljenost, ponekad i razočaranje, nezadovoljstvo. Ove emocije iako su neprijatne one su zdrave, jer nam pomažu da prebolimo gubitak i nastavimo dalje.
Sasvim je prirodno da se tako osećamo nakon raskida, a bilo bi sasvim neprirodno i čudno da ne osećamo ništa od toga nakon raskida (to bi onda značilo da uopšte nismo ni bili vezani za osobu sa kojom smo bili u vezi). Sva ta neprijatna osećanja su podnošjiva i prolazna ako im dozvolimo da se pojave i odu, odnosno ako ih prihvatimo i izrazimo, bez da sebe dodatno uznemiravamo. Potiskivanje ovih osećanja ili njihovo poricanje mogu osobu uvesti u anksioznost ili depresiju.
