Ne samo da njima to nije potrebno, nego je i štetno! Koliko promašenih sudbina, slomljenih srca, uvreda i nerazumevanja… Gledam žene koje se svega u životu odriču radi dece, a zatim gledam tu decu zbog koje su se njihove majke svega odrekle… Tužan je to prizor.
Donosimo vam, iako na prvi pogled grube, zapravo sasvim realne i istinite priče. Sigurno ćete se prepoznati u pojedinim situacijama.
Majka je sama odgojila Vanju. Nikad se nije udala, sve je davala sinu, kupila mu stan, platila fakultet. Postao je divan muškarac, vrlo uspešan. Sada ima pedeset godina. Nikad se nije ženio, nema dece. Celi život se trudi da vrati mami dug koji joj nije tražio. Ne uspeva.
Kaćin otac je radio dan i noć zbog dece. Imao je velike planove – posebno za kćer. Ona je bila pametnica. Pa je on maštao da ona postane doktor. Upisao ju je na fakultet. Ali ona se ispisala. Želela je da živi svoj život. Na svoj način. Htela je da postane umetnica. Tata je pokušao da je urazumi i – ispostavio joj račun. Sve je izračunao: koliko je koštala škola, sekcije, privatni časovi, odeća, hrana … I zatražio da mu vrati dug. Suvišno je govoriti da Kaća više nikad nije videla oca. Prošlo je od tada preko trideset godina …
Mama se zbog Irine odrekla ličnog života. Posle razvoda nije se ni s kim viđala, plašila se da ne istraumira kćerku. Kada je Irina odrasla, vreme da upozna nekog je jednostavno prošlo. Kći je porasla i ne može da ostavi mamu, koja sada više nema nikog drugog. Ne može ni sa kim da se viđa. Ne može čak ni da pomisli da ostavi mamu i da se pozabavi svojim ličnim životom. Irina ima četrdeset godina. Nije se udavala. Nema dece.
Igorovi i Žanini roditelji su bili najdivniji roditelji. Sve su činili za decu, sve moguće i nemoguće. Porodica je uvek bila složna, porodični praznici, odmori … Samo što su u tom roditeljstvu njih dvoje izgubili odnos muž-žena. Više ih ništa nije vezivalo. Proživeli su zajedno trideset godina, kao tata i mama. A potom, kada su deca otišla svojim putem, oni su se naprosto razveli. Žana dan danas ne može da se dozove od te tako goleme obmane. Ima trideset sedam godina i još ne planira udaju. Boji se da se i njoj ne ponovi tužna priča. Posle razvoda mama je brzo uvenula …
Goran – dugo čekano dete. Svi su nad njim oduvek treperili, brinuli se, čuvali ga, čak i previše. Istinu govoreći, njegova majka je prestala da čeka princa i odlučila da roditi sama. A zatim je odlučila da posredstvom Gorana ostvari svoje snove. Trudila se na svaki način da od njega napravi čudo od deteta. Učio je nekoliko jezika, išao na nekoliko sekcija, svirao harfu … Majka se dičila sinom i stalno ga molila da odsvira nešto gostima. Harfa je tako egzotična! Goran je u petoj deceniji života. Razvodi se. Njegovu decu odgaja drugi muškarac. On nema ništa protiv. Do danas nije shvatio šta želi od života. Čudo od deteta nije postao. Nije izdržao i slomio se. Sada pije. Pre posla, umesto posla i posle posla. Mama to ne vidi…
Kada dete postane smisao života, to je za njega preteško breme
Malo li je takvih priča i mnogo li radosti i veselja u njima? Kada dete postane smisao života, to je za njega preteško breme. To je kao da je zaključano u sobi u kojoj će prije ili kasnije nestati vazduha. U početku je moguće tako živeti, ali postepeno počinješ otežano da dišeš, a onda da se gušiš i daviš. Dišeš otežano od ljubavi i brige. Tuđe brige, tebi silom nametnute.
I nije dovoljno što dvadeset, ili koliko već, godina živiš u zagušljivoj životnoj pustinji, nego ostaješ i dužan. Podnosi ti se račun, iako ti se činilo da si samo došao u goste. I rado bi pomogao domaćinu – sam i na vlastitu inicijativu. Ali sada ti se na tacni servira račun za celih dvadeset godina, za koje vreme je tvoj svaki udah pržio tvoju utrobu …
Dete taj račun može plaćati večno. Poput Irine i Vanje s početka priče. Ili protestvovati – početi piti, pokidati sve veze – kao Goran i Kaća… Retko ko je kadar da razume i prihvati takav odnos roditelja. Da razume i prihvati, a da pritom ne žrtvuje svoj život.
Zato vas preklinjem, ne živite za decu! Nađite drugi smisao svog života, nađite drugi smisao majčinstva i očinstva. Da male devojčice i dečaci, dolazeći na ovaj svet, ne postaju taoci i žrtve vašeg “dobročinstva” i brige.
Volite svog muža. Deca će porasti i otići, a on ostaje s vama. Vi možete dati primer deci i vaš odnos može biti razlog da požele i sami porodicu, decu. A možete im ubiti svaku želju, ako budete opsednuti detetovim problemima i ignorisali odnos supružnika.
Volite sebe. Ne zaboravljajte sebe jureći za detetovom srećom. Nemojte se odricati nove haljine zbog novog robota. Ne menjajte kozmetičara za privatnog učitelja. Ako sami o sebi ne vodite računa, šta možete dati drugome? Kakav primer? Kakvu ljubav? Odakle?
Smisao života potražite izvan aspekta materijalnog. Ovaj život će se jednom završiti, čak i ako sada odbijate da pomislite na to. Duhovna praksa, religija, molitve … Možete crpeti životnu snagu iz bilo čega drugog, umesto da je isisavate iz dece.
Ne živite za decu, preklinjem vas. Kada sretnem ljude kojima su roditelji pružili sve pa i više od toga, vrlo mi je teško da ih gledam u oči. U velikoj meri prepoznajem sebe i svoj bol. Vidim iste muke, slomljena srca, prazne duše. U njihovim očima – krici za pomoć. Bol, očaj, krivica … Oni – kao i svako dete – silno žele da vole svoje roditelje. Ali u tom slučaju, naprosto neće preživeti…
Dajte svojoj deci mogućnost da žive i dišu. Onda će moći da rastu i razviju se onako kako ih vodi vlastiti put. Uloga nas kao roditelja je jednostavna: zalivati na vrijeme, ne zaklanjati sunce, čuvati od štetočina. A dalje će se dete, kao cvet, snaći i samo, i ispoljiti sve najbolje u sebi što mu je odozgo dato.
index.hr
