Ali, za to je potreban disciplinovan duh. A kada kažem disciplinovan, ne govorim o naporu. Govorim o nečemu drugom. Pogledajte sportiste. Sport je njihov život. Posmatrajte reku kako teče prema moru. Sama stvara svoje korito. Kada nešto u vama ide u pravom smeru, onda to samo stvara svoju stazu. Onaj trenutak, kada vas ubode žaoka svesnosti, doživećete nešto veličanstveno. To je najradosnija stvar na svetu, najvažnija i najradosnija stvar na svetu. Ništa na ovome svetu nije važnije od buđenja. Ništa! I to je isto tako staza na svoj način.
Ništa vas ne može tako oduševiti kao buđenje. Da li bite radije živeli u tami? Želite li da delujete, a da niste svjesni onoga što radite; govoriti a da niste svesni svojih reči? Hoćete li radije da slušate ljude, a da niste svesni onoga što čujete, ili gledati stvari, a da niste svesni šta vidite? Veliki Sokrat rekao je: “Nije vredno živjeti ako nisi svestan da živiš.” To je samo po sebi razumljivo.
Mnogi ljudi nisu svesni da žive. Žive mehanički, misle (redovno tuđe misli) mehanički, osećaju mehanički, reaguju mehanički. Želite li da vidite koliko ste zaista mehanički? “O, imate lepu košulju.” Dobro se osećate kad to čujete. Bože, zbog košulje?! Ponosni ste na sebe kad to čujete. Ljudi dolaze k meni u Indiju, u moj centar, i kažu mi: “Kako lepo mesto, kako lepo drveće”, (za to ja uopšte nisam zaslužan) “…kako prijatna klima.” I već se osećam dobro, dok ne shvatim da se osećam dobro, i kažem sebi: “Hej, možeš li zamisliti nešto gluplje od ovoga?” Nisam zaslužan za to drveće, nisam ja odabrao ovu mesto, nisam odabrao ovakvo vreme – jednostavno se dogodilo. Ali “ja” se uključio u sve to, i osećam se dobro kad neko to hvali. “Moja” kultura, i “moj” narod stvaraju u meni dobre osećaje. Gde su granice ljudske gluposti? Zaista tako mislim. Rečeno mi je da je moja velika indijska kultura stvorila mnoge mistike. Ali nisam ih ja stvorio. Ja za to nisam zaslužan. Ili mi kažu: “Ta tvoja zemlja i to siromaštvo, to je odvratno”, i stid me je. Ali nisam je ja stvorio. Šta se to događa? Da li ste ikad zastali da razmislite?
Neko vam kaže: “Mislim da ste jako šarmantni”, i osećate se divno. Dobijete pozitivan podsticaj (zato ljudi govore: ja sam O.K., ti si O.K.). Jednog dana napisaću knjigu i nazvati je “Ja sam budala, ti si budala”. To je divna, najoslobađajuća stvar na svetu, kada otvoreno priznaš da si budala. Kada mi ljudi kažu: “Grešiš”, ja kažem: “A šta ste drugo očekivali od jedne budale?”
Razoružani, svi moraju biti razoružani. U konačnom oslobođenju, ja sam budala, ti si budala. Obično to ide ovako: pritisnem dugme i veseo si, pritisnem drugo dugme i tužan si, i to ti se sviđa. Koliko ljudi poznajete koji nisu pod uticajem pohvale ili krivice? Mislim da to nije ljudski. Čovečno za vas znači da morate biti kao mali majmun koga svako može povući za rep, i da činite sve ono što treba činiti. Ali, da li je to ljudski, čovečno? Ako mislite da sam šarmantan, to znači da ste sada dobro raspoloženi, i ništa više.
