BILO JE FENOMENALNO
Nekoliko meseci bili smo u braku i vreme mi je proletelo. Opet me je Pile poklonom pod-setio. Ovoga puta doneo je kući veću kutiju od one prve i pre nego što mi ju je predao, upitao me je znam li koji je dan.
– Petak – rekla sam.
– Mislio sam na datum.
– Znaš da ne pamtim datume…
– Znaš li koliko smo u braku?
– Ne znam, ali čini mi se kratko.
– Šest meseci, ludice.
– Kad je pre prošlo toliko vremena? – iznenađeno sam ga pogledala, na šta se Pile nasmejao.
Morala sam da ga poljubim. Bolelo me je uvo za poklon, ali to što me moj muž i posle toliko vremena privlači, bio je razlog za slavlje. Bila sam ponosna na sebe, na svoje ponašanje i svoj izbor.
Kasnije sam iz kutije izvukla ogrlicu i dve avionske karte. Uplatio nam je dvonedeljni odmor u Turskoj iako nismo imali od čega da odmaramo. Dobro, on jeste, s obzirom na to je bio zaposlen, ali ja sam sedela kod kuće, pratila sve moguće serije i povremeno spremala nešto za jelo. Činilo mi se da Pile, bez obzira na prirođenu mu galantnost, preteruje obasipajući me poklonima. Ipak, nisam imala ništa protiv provoda u Turskoj.
Uživali smo u moru, suncu i dvonedeljnom odmoru. Sve je bilo savršeno, a onda me je, pred polazak kući, Pile upitao gde su mi verenički prsten, burma i ogrlica.
– Nisam ih ponela.
– Dobro je, već sam mislio da nas je neko opljačkao.
– Nije, bez brige.
– A kako to da ih nisi ponela?
– Ni inače ih ne nosim. Ne volim nakit.
– Ne voliš?
– Ne.
– Zašto mi to nisi rekla? Mislio sam da sam te svaki put obradovao poklonom, a ispostavilo se da tebi to ništa ne znači.
– Nije da mi ne znači… Sve mi se dopada… Samo ne volim da nosim ništa što me steže.
– Koliko se sečam, ogrlica je komotna. Ne može da te steže ako je ne obmotaš dvaput oko vrata.
– Ma ne steže me stvarno, samo mi stvara takav osećaj.
– Postoji li još nešto što ti stvara takav osećaj?
– Ne znam na šta misliš?
– Ima li još nešto što voliš ili ne voliš, a da mi nisi rekla?
– Verovatno.
– Evo prilike da mi kažeš. Slušam.
– Pojma nemam. Možda bi trebalo da se pomerim iz stana. Volela bih da radim, ali ne bilo gde. Mislim da bi mi prijao neki sladak posao.
– Zašto? Ne kupujem ti dovoljno stvari koje voliš?
– Ma ne. Volela bih da se ose-ćam korisno.
– Ako je to razlog, pokušaću nešto da ti nađem čim se vratimo.
– To bi bilo divno – poljubila sam svog supruga.
Hteo je da mi ugodi. Bilo mi je krivo što je bacio silne pare na nakit koji nisam nosila, ali mi je bilo glupo da mu to ranije kažem. Sada kad jesam, znala sam da je malo povređen, ali da nije ljut. Više se, verovatno, ljutio na sebe što nije dobro procenio moje želje. Ali s obzirom na to da sam mu rekla da želim da radim, bilo je izvesno da će se potruditi da mi pomogne. Razgovor, ma koliko u početku delovao napet, do kraja je dobio dimenziju koja mi se više dopada.
SAVRŠEN POSAO
Zaposlio me je već narednog meseca. Baš kao šio sam pretpostavila, Pile mi je našao idealno mesto. Samo je trebalo da podižem telefonsku slušalicu i da budem prijatna prema klijentima, koji su dolazili u šefovu kancelariju. Plata, začudo, nije bila mala. Moi šef bio je Piletov prijatelj, uljudan i kulturan čovek. Oni koji su dolazili kod njega bili su drugačiji – ili poslovni ljudi koji me nisu primećivali ili šarmeri koji su me obasipali komplimentima.
Sve dok se nije pojavio Gordan, na komplimente nisam reagovala. Došao je nenajavljen rekavši mi da mu je moj šef rođak. Mogao je da bude bilo ko, pa sam ga zaustavila i propisno mu se nasmešila.
– Izvinite, ali šef mi nije rekao da će mu danas doći neko iz porodice – rekla sam ljubazno.
– Kaži daje Gordan tu i neće biti problema.
– Reći ću mu, ali morate sačekati da završi sastanak.
– U redu. Neće mi biti problem da čekam u tvom društvu. Kako se zoveš?
– Lidija.
– I šta radiš ovde, Lidija? -upitao je naglasivši moje ime.
– Ovo mi je posao.
– Kapiram, nego se pitam zašto ovde sediš i uskraćuješ muškarcima na ulici da te gledaju?
– Ima mene ko da gleda.
– Da, vidim da nosiš burmu.
Odmah sam shvatila da sam goloprsta otišla na posao.
– Nije burma jedini dokaz vernosti – naglasila sam.
– U pravu si… Sviđa ti se ovde?
– Nije da mi se ne sviđa…
– Samo ume da bude dosadno.
– To ste vi rekli.
Već sam počela da se osećam neprijatno, ali je šef, srećom, otvorio vrata.
– Lidija, zašto ga niste pustili? – upitao me je.
– Tražili ste da vas niko ne uznemirava, pa sam rekla da imate sastanak.
– Vidiš li kakvu saradnicu imam? Laže i kad treba i kad ne treba, samo da me zaštiti – obratio se šef Gordanu propustivši ga u kancelariju.
Kad su zatvorili vrata, osetila sam da propuštam nešto važno. Gordan je bio veoma privlačan tridesetogodišnjak. Ne bi mi smetalo da se zadržao koji minut duže sa mnom iako mi je za trenutak bilo neprijatno zbog njegovih reci ili pogleda.
Odmah sam izvukla ogledalce i popravila šminku. Ništa nije smelo da bude u neskladu kad šefov rođak izađe iz kancelarije. Htela sam da mu se dopadnem mada ne znam zašto.
Elem, kad je završio posetu, Gordan je izašao iz kancelarije jedva me pozdravivši. Nikada se jadnije nisam osećala. Do kraja radnog vremena nisam mogla normalno da se javljam na telefon, toliko sam bila povređena Gordanovim ignorisanjem.
– Lidija, isteklo je radno vreme. Mene čeka supruga, a moj drug čeka vas. Nemojte da mi se prijatelj naljuti što sam vas zadržao – rekao je šef nešto pre tri.
– Niste me zadržali, radno vreme još nije isteklo – nevoljno sam izgovorila.
– Hoćete li da vas odvezem kući?
– Ne, hvala.
– Odmorite tokom vikenda, vidi se da ste premoreni. Pozdravite mi Pileta – rekao je pre nego što smo krenuli s posla.
(Nastavak na broju 3)
