Jednog dana čovek je prolazio pored neke kuće i ugledao staricu u stolici za ljuljanje. Pored nje, u istoj takvoj stolici, ljuljao se starac i čitao novine, a između njih, na pragu kuće, ležao je pas i zavijao, kao da ga nešto boli.
Prolazeći pored njih, čovek se iznenadio, i pitao se u sebi zašto pas tako žalosno zavija.
Sledećeg dana, ponovo je prošao pored te kuće. Opet je ugledao stariji par u stolicama za ljuljanje, i psa, koji je ležeći cvileo.
Zabrinuti čovek obećao je sebi da, ako i sutra ugleda ovog psa koji je neprestano zavijao, upitaće starce u čemu je problem.
Trećeg dana, na svoje iznenađenje, ugledao je istu sliku: starica se ljuljala, starac je čitao novine, i pas je na istom mestu, žalosno zavijao.
Više nije mogao da izdrži:
– Oprostite, gospođo – obratio se starici – šta se desilo sa vašim psom?
– Sa njim? – On leži na ekseru.
Iznenađen čovek upita:
– Ako pas leži na ekseru, i ako ga to boli, zašto, jednostavno, ne ustane?
Starica se nasmejala i rekla prijatnim, nežnim glasom:
– Znači, dragi moj, boli ga toliko da može da zavija, ali ne toliko da bi se pomerio sa tog mesta.
