Bilo jednom jedno ostrvo na kojem su živela sva osećanja i ljudske vrednosti: Dobra Volja, Tuga, Znanje…, među ostalima i Ljubav….
Jednog su dana shvatili da će njihovo ostrvo da potone pa su pripremili svoje brodove kako bi ga napustili. Jedino je Ljubav želela da ostane do poslednjeg trenutka.
Kada je ostrvo bilo na tren do potonuća, Ljubav je odlučila da potraži pomoć. Bogatstvo je prolazilo u blizini i Ljubav je upitala: “Bogatstvo, možeš li da me povedeš sa sobom?” — “Ne mogu, mnogo je zlata i srebra na mom brodu, nema mesta”.
Ljubav tada odluči da pita Ponos koji je prolazio na veličanstvenom brodu.” Ponose, preklinjem te, možeš li me povesti sa sobom?”
“Ne mogu ti pomoći, Ljubavi”, odgovori Ponos, “Ovde je sve savršeno, mogla bi da mi uništiš brod!”
Tada je Ljubav zamolila Tugu, koja je prolazila kraj ostrva: “Tugo, molim te, povedi me sa sobom!”.
“Oh, Ljubavi”, odgovori Tuga, “Tako sam tužna da ne mogu”.
Kada je Dobra Volja prolazila pored ostrva, toliko je bila zadovoljna da nije ni čula Ljubav kako je doziva.
Tada Ljubav začuje neki glas: “Dođi, Ljubavi, ja ću te povesti sa sobom.”
Bio je to starac u malom čamcu. Kada su stigli do kopna, Ljubav se iskrca, a starac ode. Ljubav je bila toliko srećna da je zaboravila da pita starca za ime. Ljubav shvati koliko mu duguje pa upita Znanje: “Znanje, ti sigurno znaš ko me je spasio?”
“To je bilo Vreme”, odgovori Znanje.
“Vreme”, upitala je Ljubav, “pa zašto bi me Vreme spasilo?”
Znanje odgovori: “Zato što je samo Vreme sposobno da proceni koliko je Ljubav važna u životu”.
