Još govore: “Ne bi bilo sreće da nesreća nije pomogla.”. Ali, o čemu to vi, ljudi? Zašto treba obavezno da se ciglom po glavi lupite da bi shvatili da je to bila sreća, bila je, a vi je niste primetili?
Ne ljutite se što prigovaram, već sam vas upozorila da mi je dogorelo: Bolje poslušajte, svoju sreću, uvidite šta je korisno i primite k znanju. Kad bi samo znali, koliko često ja stojim uz uzglavlje, kada čovek već odlazi, a suze naviru! Tek tada shvata da je to bila ona – sreća, dešava se da je prevideo, nije video, nije primetio!
Evo penje se čovek na planinu, na sami vrh, penje se, zadihan, prsti krvlju obliveni. A zbog čega? Da bi se popeo na vrh i osetio sreću! Pa, za mene, to je srećan trenutak! Polet duše! A onda, ipak će morati ponovo da ide. Da se spusti da bi se ponovo popeo. Večna potraga za srećom … A nikada vam nije palo na pamet, ljudi, da dok se negde penjete, ja sam vam iza leđa, u ruksaku! Ili džepu. Ili samo letim blizu, šapućući: “Stani, prijatelju! Pogledaj sa svih strana! Ja sam ovde, tvoja sreća. “. Ali, to – malo ko čuje…
Otkriću vam svoju glavnu tajnu: Ja sam vezana za vreme. Nema me u prošlosti – to su samo srećne slike. I u budućnosti me nema – to su samo slatki snovi. Ja sam uvek u sadašnjosti! Jeste li čuli pesmu: “Postoji samo tren, za njega se drži”? Evo, ovo je upravo o meni! Svaki vaš trenutak je sreća. Naravno, ako u tom trenutku niste otišli u prošlost ili budućnost. Zbog prošlosti obično žale, zbog budućnosti – brinu. A tamo gde je žaljenje ili briga, ja ne živim – mi nismo kompatibilni, šta se tu može!
Evo šta ću vam reći! Ako čitate sada ovo moje pismo – onda imate oči i one vide. Zar to nije sreća? Ako ste slepi, a neko vam je pročitao pismo naglas – znači da imate prijatelja! Kakva sreća! Disati, hodati, voleti, gledati, osetiti i mirisati – da, sve je to sreća! Žuto lišće poletelo – lepota, sreća! Sneg pao na zemlju – svetlo, čisto, sreća! Potoci potekli, trava nikla – zar to nije sreća? A kada su jagode i pečurke porasle i u reci se može kupati – to je prosto uživanje!
Samo vas jedno molim, ljudi: ne držite se za mene! Ne hvatajte me za krila! Ja se krećem, letim! Ako me lišite leta, ja ću se pretvoriti u uspomenu. Kako taj osušeni list, koji je vaša baka 1968. godine donijela iz Jevpatorja. Naravno, on dušu raduje, ali kada je to bilo! Bolje se prisetite: ” Srećni sati se ne gledaju!”. A zašto? Jer je u njihovom svakom trenutku – sreća, zašto bi gledali na sat? Nema ni prošlosti, ni budućnosti u njima, postoji samo trenutak!
Uopšte, obraćam se vama, ljudi: Pusti me unutra, umorila sam se od lutanja po svetu bez doma. Pustite da živimo po zakonu: “Čovek je sam vlasnik svoje sreće!”. Ja samo o tome i sanjam, da nekome dođem i da ga usrećim do kraja života. Samo se zaustavite na trenutak, zaustavite svoj večni beg, pogledajte okolo – i odmah ćete me videti.
Ako želite, kažite o meni vašim prijateljima, onima koji su vam posebno dragi. Neka i oni čuju moj očajnički krik! Vi ćete učiniti dobro delo, a oni će se obradovati. A onda, gledaš, osluškuješ, osmatraš … i mene na kraju primijetiš.
Neka bude sreća sa svima nama!
elfikarussian.ru/bebamur.com
