Zdravo, ja sam – sreća. Ako čitate ovo pismo, znači da sam već došla do vas. A sada ću početi da prigovaram, jer postoji i razlog! Boli, shvatate li …
Ja imam dosta godina – sama se ne sećam koliko. Najverovatnije oduvek postojim. Zato se u meni nakupilo mnogo zapažanja kod čovečanstva. Nikad niste pokušali da postavite sebe na moje mesto? Beskorisno! Veoma je korisno i spoznajno…
Evo, svi kažu: “Sreća, sreća …”, jure u potrazi, traže, sanjaju o meni. A ja se, između ostalog, nigde i ne krijem! I ne odlazim! Sve vreme sam tu i samo čekam da me primete. Ali kako da me primete kad većina i ne pretpostavlja kako izgledam? To je smešno, traže, a sami ne znaju šta!
Najčešće me ne primećuju, jer me svi na različit način zamišljaju. Za nekoga sam – piroška sa kremom, za nekoga – opštenje sa prirodom, za nekoga – svetska slava i bogatstvo a za nekoga kada je kod drugog nesreća. Nažalost, i takvi postoje!
Uzgred, takođe nemam određeno mesto prebivališta, lutam svijetom, tražeći utočište. Rado bih se nastanila kod nekoga, kucam na sva vrata redom, ali me ne puštaju uvek. Nesreću svi odmah prepoznaju, a mene – iz nekog razloga, ne!
Znam da me mnogi sami traže, ponekad me prosto nosom dodiruju, ali najčešće prolaze mimo mene, ne primećuju me. Ili ne prepoznaju? Ili možda samo traže tamo gde nisam. Na primer, mnogi traže sreću u braku. Ili u poslu. Ili u deci. Naravno, ja sled pratim! A kada se desi da vam oduzmu brak ili posao ili decu, ja ću nestati zajedno sa njima i vi ćete biti nesrećni? To je pogrešno! Sreća je prirodno čovekovo stanje, tako da znate.
Mnogi prebivaju u prošlosti: “To su, kažu, bila srećna vremena!”. A ako se prisete kako su se tada osećali – to nije istina! Oni su i tada u ta srećna vremena bili nezadovoljni celo vreme, za sreću je uvek nešto nedostajalo. Samo tokom godina su shvatili da sam to bila ja! Da, samo prekasno. Pa sede i prepuštaju se sećanjima.
A drugi maštaju o tome šta im za sreću nedostaje. Nekome stan, nekome auto, nekome milion dolara, nekome idealna ljubav. Pa, ja ću vam reći, čoveku uvek nešto nedostaje! Date mu odmah sve ono što je tražio, nedelju ili dve će se radovati, a potom se privikne i ponovo počne da želi nešto da bi mu potpuna sreća došla.
Oh, teško je meni sa vama ljudima! Koliko ste oko mene svakakvih besmislica nagomilali! “Sreća je biti potreban ljudima”. Iako je lepo rečeno, to nije istina. Potreban ljudima: A sebi? I podelite sebe, zrno po zrno, a sreću ne spoznate. Brinuti o drugima je – dobro, ali i sebe ne treba zaboraviti! Kada je sreća u vama, tada se oko vas svetlost sreće širi! Toliko da već možete da me darujete???
Ili: “Moja sreća je u deci.”. Porasla deca, stvorili svoje porodice, gnezdo svili, a majčica stalno bdi nad njima, meša se, vređa što je otišla u drugi plan. Zašto? Zato što sam sa decom i ja otišla, jer me je ona od početka u njima smestila. A kako se sada oseća, bez te sreće? Zato i kažem – prava sreća ne sme da zavisi ni od koga…
