Stari Kinezi su verovali da do pomračenja dolazi otuda što neki zmaj proguta Sunce. Kod Egipćana to je zmijurina Apop koja napada Sunce, a kod Indusa demon Rahuj. U Peruu opet jaguar proždire Sunce. A kod nas?
Kod nas
Što se nas tiče čitava stvar oko pomračenja nije baš tako jednostavna, jer u našoj tradiciji postoje razne nemani koje kidišu na Sunce (a i na Mesec): vukodlak, hale, veštice, zmijurine, đavoli. Naročito su opasne hale. Hale imaju po dve glave i po šest pristiju na rukama i nogama, a mogu da se pretvore u razne životinje i ljude.
Neki su, međutim, smatrali da do pomračenja Sunca dolazi otuda što ga leđima zaklone sveti Ilija i đavo dok se biju jadan s drugim. A postojalo je i mišljenje da do pomračenja dolazi zato što se Sunce i Mesec potuku, pa kad Mesec nadjača Sunce se ne vidi.
Bilo kako bilo, u većini slučajeva neka neman hoće da pojede Sunce. Otuda se u našem narodu i kaže za pomračenje da se to Sunce jede, odnosno reč izjesti se ima značenje pomračiti se.
Ako, međutim, posmatrate pomračenje Sunca možete biti sigurni da ma kako neprezali oči, nećete opaziti ni veštice, ni ale, niti druge nemani, a ni svece. Jednostavno, ni jedno od tih stvorenja se na vidi, pa makar pomračenje posmatrali Hablom.
Postoje, međutim, posebni metodi pomoću kojih se, ako je verovati babama i vračarama, sve to, pa i vise, ipak da videti.
Kako su babe i vračare gledale u pomračenje
Trik je u tome da se ne posmatra direktno sam događaj, već njegov odraz u vodi. Neposredno posmatranje pomračenja je i štetno i to ne samo kad se radi o pomračenju Sunca već i kad je u pitanju pomračenje Meseca, jer, tvrdi se, i to čoveku donosi zlo.
Uzme se dakle jedana posuda, nalije vodom, a zatim se u vodi uhvati odraz Sunca i pomračenje se posmatra kao u ogledalu. Što se tiče posude preporučuje se da to bude čaša (reč čaša počinje istim slovom kojim se završava većina naših prezimena – npr. Petrović).
