Svako ko ode mora da odmah razume da će zauvek biti stranac, ali je izuzetno važno da postoji potreba za višim ciljem, kao i shvatanje da ideja o povratku nije tako strašna, navodi Nebojša Radović koji živi i radi u San Francisku

Bloger Nebojša Radović već neko vreme živi i radi u San Francisku i posle mnogo pitanja kako otići negde “preko”, odlučio je da napiše pismo u kome će zainteresovanima ponuditi svoj odgovor.

Kako kaže, svako ko ode mora da odmah razume da će zauvek biti stranac, ali je izuzetno važno da postoji potreba za višim ciljem, kao i shvatanje da ideja o povratku nije tako strašna. Evo šta on misli o životu van Srbije, koje je napisao na svom blogu:

reklame

“Život na strani se svodi na klackalicu. U početku ste oduševljeni novim, ušuškani neznanjem i zavaljeni u udobnosti eskapizma. Onda kada ta faza novog prođe i nova sredina postane dom, krenu slični izazovi kao i pre, samo mnogo dalje od kuće i u kontekstu u kom niste odrasli. Razočarate se, ali vas i vreme promeni, a prvo vraćanje nazad podseti na to da vi više ne pripadate ni tamo ni ovde. Izgubljeni ste u međuprostoru ali vam svi kažu da je život na strani jedino rešenje , i odlučite da je možda ipak bolje ostati tamo iako se nikada potpunosti ne pomirite sa tim.

Zauvek stranac

Ovo nepomirenje potiče od toga što ste vi zauvek stranac tamo u nekoj zemlji. Tamo vas niko ne čeka. I gradite sve od nule. Nema ulica u kojima ste se igrali i komšija koji vas spontano pozdrave pogledom. Sve počinje od nule. A nula je mnogima puno dalje od onoga što su oni spremni da iskoračaju.

Ignorisanje kompleksnosti društvene integracija i koliko je teško uklopiti se u društvo u kome niste odrasli je i osnovni nedostatak većine tekstova o emigraciji. Od običnih konverzacija, do bontona i navika koje su jednostavno drugačije i sve to posuto slatkim akcentom koji stavlja do znanja da niste odatle. To stvara jedan osećaj nelagodnosti koji, poput kamena u cipeli, uvek vučete sa sobom. Vi možete na kamen da se naviknete ali vam nikada neće biti ugodno. Odavde i potreba naših ljudi da se u inostranstvu drže zajedno. Ne toliko zbog jezika, vegete i plazme koliko zbog sličnih kulturoloških navika koje teško menjate. Pričao sam već o individualnoj prirodi američke kulture, nasuprot evropskoj koja je više okrenuta ka zajednici. Jedni idu u teretanu i gledaju Netflix, drugi igraju fudbal i ispijaju kafe. Ljudi deluju hladno, nedruželjubivi su, misle samo o novcu… To nije zbog toga što je to pogrešno, već zato što je to kontekst na koji niste navikli. Isto se dešava i sa njima kada dođu kod nas. Prilagođavanje zahteva mnogo komprimisa i nivo fleksibilnosti i socijalne inteligencije koji malo ljudi poseduje te odavde usamljenost i nostalgija.

loading...

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.