Kako kaže, svako ko ode mora da odmah razume da će zauvek biti stranac, ali je izuzetno važno da postoji potreba za višim ciljem, kao i shvatanje da ideja o povratku nije tako strašna. Evo šta on misli o životu van Srbije, koje je napisao na svom blogu:
„Život na strani se svodi na klackalicu. U početku ste oduševljeni novim, ušuškani neznanjem i zavaljeni u udobnosti eskapizma. Onda kada ta faza novog prođe i nova sredina postane dom, krenu slični izazovi kao i pre, samo mnogo dalje od kuće i u kontekstu u kom niste odrasli.Razočarate se, ali vas i vreme promeni, a prvo vraćanje nazad podseti na to da vi više ne pripadate ni tamo ni ovde. Izgubljeni ste u međuprostoru ali vam svi kažu da je život na strani jedino rešenje , i odlučite da je možda ipak bolje ostati tamo iako se nikada potpunosti ne pomirite sa tim.
Zauvek stranac
Ovo nepomirenje potiče od toga što ste vi zauvek stranac tamo u nekoj zemlji. Tamo vas niko ne čeka. I gradite sve od nule. Nema ulica u kojima ste se igrali i komšija koji vas spontano pozdrave pogledom. Sve počinje od nule. A nula je mnogima puno dalje od onoga što su oni spremni da iskoračaju.
Ignorisanje kompleksnosti društvene integracije i koliko je teško uklopiti se u društvo u kome niste odrasli je i osnovni nedostatak većine tekstova o emigraciji. Od običnih konverzacija, do bontona i navika koje su jednostavno drugačije i sve to posuto slatkim akcentom koji stavlja do znanja da niste odatle. To stvara jedan osećaj nelagodnosti koji, poput kamena u cipeli, uvek vučete sa sobom. Vi možete na kamen da se naviknete ali vam nikada neće biti ugodno.
Odavde i potreba naših ljudi da se u inostranstvu drže zajedno. Ne toliko zbog jezika, vegete i plazme koliko zbog sličnih kulturoloških navika koje teško menjate. Pričao sam već o individualnoj prirodi američke kulture, nasuprot evropskoj koja je više okrenuta ka zajednici. Jedni idu u teretanu i gledaju Netflix, drugi igraju fudbal i ispijaju kafe. Ljudi deluju hladno, nedruželjubivi su, misle samo o novcu… To nije zbog toga što je to pogrešno, već zato što je to kontekst na koji niste navikli. Isto se dešava i sa njima kada dođu kod nas. Prilagođavanje zahteva mnogo komprimisa i nivo fleksibilnosti i socijalne inteligencije koji malo ljudi poseduje te odavde usamljenost inostalgija.