Govorio je da uopšte nije bio bolestan, već da se samo ponovo rodio – kao Bog. U skladu s tim, zahtevao je da mu se prinose žrtve. Tražio ljude koji će biti žrtvovani za njega u areni, ili na druge načine.
Jednog dana, kada su se u areni našli slabi, neuhranjeni lavovi i sredovečni gladijatori, publika je urlala zbog nezadovoljavajuće borbe i negodovala protiv Kaligule. Ludi car nije oklevao. One koji su predvodili i bili najglasniji uhvatila je garda, i odvukla u ćelije koje su se nalazile ispod arene. Odsečeni su im jezici i , dok su se gušili u sopstvenoj krvi, bili su prmorani da uđu u arenu i da se bore sa podivljalim životinjama. Rimljani su bili preneraženi, ali je Kaligula u svemu beskrajno uživao, aplaudirajući sve dok mu se i poslednji koji mu se podsmevao nije bio pojeden.
Eliminisao je na najsuroviji način sve svoje bliske rođake i dotadašnje prijatelje – naterao ih je da izvrše samoubistvo pod optužbom izdaje ili nelojalnosti. Nad svakim čovekom koji je iole bio pod sumnjom da je nelojalan, istog je časa izvršena je smrtna presuda. Nadzornik igara i borbi životinja bio je danima šiban lancima u Kaligulinom prisustvu, da bi na kraju bio ubijen samo zato sto je Kaliguli smetao miris gangrenoznog tkiva.
Kada bi neko izjavio da je nevin, Kaligula bi zahtevao odlaganje egzekucije, da bi mu se pre nje odsekao jezik. Kaligula je tražio i da porodica žrtve posmatra ubijanja.
Imao seks sa zatvorenicima, senatorima, i članovima svoje porodice. I to mu je prešlo u najobičniju naviku. Za vreme gozbe stavljao ih je kraj sebe za sofru, u prisustvu svoje žene. Kad god bi ljubio u vrat svoju ženu ili ljubavnicu, rekao bi: “Samo jedna moja zapovest i smesta bi pala glava sa tog lepog vrata.”
