Paolo Koeljo nas podseća da niko ne može krenuti unazad, ali svi možemo krenuti unapred…
“A sutra, kad izađe sunce, sve što treba da kažemo sebi je:
O ovoj godini ću misliti kao o prvoj godini svog života.
Pogledaću sve članove porodice, iznenađeno i uzbuđeno, srećan što su tu uz mene i što u tišini delimo ono o čemu se toliko priča a tako malo razumemo – ljubav.
Proći ću kraj prosjaka koji će mi zatražiti nešto novca. Možda ću mu ga dati, a možda ću samo proći pored njega misleći kako će ga potrošiti na piće. I dok prolazim, čuću njegove uvrede i znaću da je to prosto način na koji on komunicira sa mnom.
Proći ću pored nekog ko pokušava da uništi most. Možda ću pokušati da ga sprečim, a možda ću shvatiti da on to čini jer nema nikog ko bi ga čekao na drugoj strani mosta i da je ovo samo način da izbegne usamljenost.
Gledaću sve i svakog oko sebe kao da ih vidim prvi put, naročito one male stvari na koje sam se navikao, zaboravljajući magiju koja ih okružuje. Pesak u pustinji, na primer, koji se pomera energijom koju ne razumem, jer ne mogu da vidim vetar.
Umesto da zabeležim stvari koje verovatno neću zaboraviti, u svesci koju uvek nosim zapisaću pesmu. Čak i da nikad nisam napisao nijednu i čak i ako nikad više ne napišem nijednu, bar ću znati da sam jednom imao dovoljno hrabrosti da svoja osećanja pretočim u reči.
Kad stignem do malog sela koje tako dobro poznajem, ući ću iz drugog pravca. Osmehivaću se, a seljani će govoriti: “Mora da je besan što su rat i uništavanje ostavili pustoš”.
Međutim, ja ću se samo smešiti, jer mi prija što znam da misle kako sam besan. Osmeh je moj način da kažem: “Možete mi uništiti telo, ali ne i dušu.”
Večeras, pre nego što krenem, provešću malo vremena sređujući gomilu stvari za koju nikad nisam imao dovoljno strpljenja. I otkriću da je tu i mali deo moje istorije.
Sva pisma, poruke, isečci i recepti će krenuti u svoj život i moći će da mi ispričaju neobične priče – o prošlosti i o budućnosti. O najrazličitijim stvarima na svetu, o svim putevima na koje smo išli, o svim ulascima i izlascima iz mog života.
Obući ću košulju koju često nosim i po prvi put ću obratiti pažnju na to kako je sašivena. Zamisliću ruke koje su uprele pamuk i reku u kojoj su niti rođene. Shvatiću da su sve te sad nevidljive stvari deo istorije moje košulje.
I sve one stvari na koje sam navikao – kao što su sandale koje su, posle duge upotrebe, postale produžetak mojih stopala, biće uvijene u misteriju otkrića.
Pošto krećem u budućnost, pomagaće mi ogrebotine na sandalama nastale onda kad sam se saplitao u prošlosti.
Neka sve što mi ruka takne a oči vide i usta okuse bude drugačije a opet isto.
Na taj način, sve te stvari će prestati da budu mrtva priroda i, umesto toga, objasniće mi zašto su tu tako dugo – otkriće mi čudo ponovnog susreta s emocijama koje su se uglačale rutinom.
lovesensa.rs
