U knjizi posvećenoj jedinoj ženi serijskom ubici sa jugoslovenskih prostora Šimona A. Đarmatija piše:
– Tražila je od svojih klijenata da joj donesu jednu crnu i jednu belu kokošku, torbu pepela, trica, bosiljka i tamjana. U misterioznoj tišini svoje mračne sobice i u dimu tamjana, ona je razbacivala oko sebe pepeo i trice, šaputala neke tajanstvene reči. Na kraju je spremila jednu bocu napunjenu čistom vodom. Najzad bi uzimala jedno malo zvonce i tri puta bi zazvonila. To je bilo “sporazumevanje sa đavolom”.
Klupko je počelo da se odmotava kada je 1927. u Ilandži iznenada preminuo imućni udovac Gaja Prokin. Gaja je bio je snažan čovek šezdesetih godina. Bio je imućan, veći deo imanja je ostavio sinovima, a sestriću obećao da će mu posle smrti ostaviti osam jutara zemlje. Prokin je o burnim svađama oko nasledstva sa sestrićem i njegovom suprugom često s gorčinom govorio u kafani.
Žalio se na glavobolju i stomačne probleme dok mu iznenada nije pozlilo. Pritvorena je Ljubinka Milankov, najbolja Anujkina učenica. Ekshumacijama je utvrđeno da se u mnogim leševima nalaze otrovne čestice arsena i žive, a jedna neisplaćena učenica je pristala da svedoči o Anujkinim zločinima. Sve Anujkine učenice su streljane 1945.
Anujka di Pištonja je 1929. godine u pančevačkom Okružnom sudu osuđena na 15 godina tamnice.
Na suđenju su svedoci tvrdili da se u njenim vodicama i lekovima, pored arsenika, nalazilo i istucano lišće otrovne tatule, kao i žive iz termometra. Tatulu je sama brala, a arsenik i živu je ova, u prvim decenijama dvadesetog veka jedna od najuglednijih ne samo vračara već i birtašica (“baba Anujka je bila vlasnica jedne od najpoznatijih kafana u Južnobanatskom okrugu), kupovala u apotekama.
Na suđenju je ova starica sa licem ptice grabljivice negirala da je trovala ljude. Za razliku od nje, kada bi joj njeni saradnici i mušterije u lice sasuli da je “za papreno skupe novce prodavala vodu, od koje su ljudi u najtežim mukama crkavali”, Anujka bi se prvo prekrstila, a potom bi ih proklinjala govoreći: “Obesite me odmah ako je to tako!”
Kada je predsednik Suda završio sa čitanjem presude, Anujku di Pištonju popeli su na kola koja su vukla četiri konja i odvezli je u Požarevački zatvor državne kaznione. Dok su je vozili u tamnicu neprestano je ruke i oči podizala prema nebu, proklinjući one koji su je osudili.
Prema nepotvrđenim pričama, baba Anujku su 1941. godine iz ženskog bloka požarevačke tamnice na slobodu pustili vojnici. Vratila se u rodno selo u kojem se i upokojila u 104. godini života.
Prva.rs
