Treća godinama radi za platu od 200 evra. Značajno je starija od mene, a dete joj je na putu. Da nije našla tog nesrećnika koji radi za, za nju, neverovatnih 40.000 dinara, ostala bi na pašteti i hlebu do kraja svog radnog, a i životnog veka.
O isfrustriranim direktorima i menadžerčićima na svim tim mestima nema svrhe ni govoriti. Ako krenem da pričam o stresu koji je ta moja drugarica preživela nakon što se obradovala trudnoći, pa shvatila da to treba saopštiti i direktoru? Inače, još uvek nije skupila hrabrost da saopšti tu “tragediju” menadžerčiću – reakciju jedva čekam!
Šta vi meni nakon ovih iskustava predlažete? Da se zaposlim i za 200 evra trpim nepismenu budalu koja će da me smara, gnjavi i maltretira, dok ja pešačim do posla znajući da me nakon agonije od osam do deset sati u frižideru čeka slasna pašteta? Što bi rekao pokojni Milošević – malo morgen!
Život možda i jeste borba, ali ja u ovakvoj borbi da učestvujem – neću! Vi slobodno radite za crkavicu, maštajte o Novom Zelandu na koji zapravo nikada nećete otići zato što ste Srbi tj iz Srbije a mi tamo nismo poželjni tj. ne daju nam vize jer znaju zašto idemo i da se nikada vratiti nećemo (čak ni da berete jabuke), i maštajte o boljem životu. Ja svoj život neću predati u ruke umišljenom šefu kako bi rezultate mog rada predstavljao kao svoje glavonjama iznad sebe, dok ja klopam suvi hleb, a iznutra se klopam kao mladi mesec!
Autor: Dnevno.rs
