Da odmah razjasnimo problematične detalje – rođena sam i odrasla u Beogradu. Odradila sam sve po redu – osnovnu, srednju školu i fakultet, a zatim i master. Logičan sled događaja bio bi posao, a zatim možda i porodica. Poslednja dva sam preskočila, i to vrlo svesno i namerno.
Imam 32 godine i ni dan radnog staža. Ne, ne radi se o radu na crno, tako uobičajenom u Srbiji. Naprotiv, svesno sam izabrala da se ne zaposlim. Odmah nakon fakulteta, optimistično sam krenula na onaj sajt za zapošljavanje – onaj na kome visi cela Srbija, uverena da pravi posao samo čeka na mene. Poslala sam prijavu, otišla na razgovor za posao, i vratila se kući zbunjena – rad na procenat, fiksnog dela nema, prijave nema, kancelarije nema. Naravno, uz priču da ukoliko se pokažem, sledi sve to, uz još eventualnih pogodnosti. Možda bih i nasela da sam izolovana od svega i svih.
Međutim, možda nisam naoružana radnim iskustvom, ali baratam veoma detaljnim poslovnim iskustvima svojih poznanica. Jedna je godine provela radeći na procenat, a ćorav dinar nije videla. Druga u ovom trenutku, po vetru i košavi pešači kroz Beograd kako bi došla do posla, iako platu nije videla četiri meseca. Pitate se zašto pešači? Zato što nema para za prevoz…