Entoni D’Ambrozi (29) iz Nju Džerzija odlučio je da podeli sa svetom ono što mnogi muškarci skrivaju. Otvoreno pismo svojoj bivšoj ženi je postavio na svoj blog. Pismo glasi ovako:
Nikad nisam mislio da ćemo ti i ja, od svih ljudi na svetu, proći kroz nešto tako užasno.
Godinama smo stvarali najlepše uspomene. Zajedno smo se peli ka vrhu i zajedno smo se okliznuli i pali pre nego što smo stigli tamo. I iako sam možda i ja doprineo tom padu, pokušao sam da ispravim sve.
Srce mi se slomilo u milion komadića. Posle nekog vremena sam shvatio da nisam mogao da nas spasem.
Nisam mogao da izbrišem ono što je bilo učinjeno i pustio sam te da pronađeš svoju istinsku sreću.
Sve što sam ikad želeo bila je skladna porodica. Svakog dana sam sanjao da ću se zaljubiti u ženu, oženiti, kupiti divnu kuću i da ćemo sebi stvoriti porodicu.
Ti si mi pomogla da mi se većina snova ostvari. Želeo sam samo da budem dobar muž, romantični ljubavnik i jednog dana najbolji tata na svetu.
Naša veza nije bila savršena, ali sam te mnogo voleo.
Sve ono što sam hteo da uradim nisam mogao da zamislim bez tebe.
Držali smo se za ruke, smejali se, plakali, voleli se, bili smo deca koja sanjaju. Ali se jednog dana sve to završilo.
Tebe nije bilo.
Odjednom mi je sve vezano za život postalo strano. Bio sam izgubljen bez tebe. Sve što mi je ostalo su moja sećanja i snovi za koje sam znao da se nikad neće ostvariti.
A postoji nekoliko stvari koje ti nikad nisam rekao.
Svaki put kad bih te pozvao, radovao sam se tvom javljanju na telefon, tvom glasu. I to se nije menjalo.
Sećaš li se svih onih puta kada si vikala na mene zato što gledam u tebe? Gledao sam u tebe jer sam te smatrao nečim najlepšim na svetu. Nije mi bilo bitno šta nosiš ni da li imaš šminku. Voleo sam tvoj osmeh, voleo sam sve tvoje mane.
Nikad neću zaboraviti ono leto kada sam te pozvao, rekao ti da se spremiš i da dođeš na večeru. Bilo je spontano. Želeo dam da te pitam da provedeš ostatak života sa mnom i nisam mogao da čekam više.
Tvoj prsten sam već tri nedelje krio u svojoj sobi. I svaki put kad bih pogledao na njega, setio bih se marta 2004, kad sam prvi put bacio oko na tebe.
Mislio sam o tome kako smo detinjasti i kako nemamo ništa drugo osim sebe samih. Mislio sam o našim zajedničkim snovima i o tome kako sam spreman da provedem ostatak života s tobom. Bio sam ti zahvalan što si mi pomogla da se uobličim i postanem čovek. Nikad neću zaboraviti trenutak kad si izgovorila „Da“.
To je bio jedan od najlepših trenutaka u mom životu. Kada sam ti stavio prsten na ruku, bio sam siguran da ga nećeš skidati.
A naše venčanje, 10. jun 2012, bio je najlepši dan u mom životu. Tome sam težio 27 godina svog života, ali ni u jednom trenutku nisam pomislio da će biti tako prelepo kao što je bilo. Sve je bilo fantastično, ali ništa se ne može porediti sa osećanjem sreće što sam postao tvoj muž.
A sada naš zajednički svet treba da se raspadne.
Meni ništa nije važnije od tvoje sreće. Naši životi su krenuli drugačijim putevima, ali naše zajedničke uspomene nikad neće biti izbrisane.
A ja? Ja sam srećan. Našao sam mir. Na poslu sam zauzetiji nego ikad, našao sam novu strast u pisanju i ponovo sam sastavio život iz milion delova. Još sanjam o zasnivanju porodice. Još sanjam o tome da držim svoje dete. Naravno, i dalje sanjam o tome da se zaljubim i nađem svoju pravu sreću.
