Hotel iz koga se ne izlazi
Holms je sam projektovao zgradu kao jezivi i ubistveni lavirint. U njemu je bilo čak stotinjak prostorija koje su bile izolovane i nisu imale prozore. Bilo je stepenica koje nisu vodile nigde, soba sa vratima koja su se otvarala samo sa spoljašnje strane, prostorijama sa gasnim komorama, hodnicima koji su se završavali metalnim zidovima… Na gradnji hotela radilo je nekoliko građevinskih kompanija kako niko osim Holmsa ne bi imao kompletan uvid u projekat hotela.
Objekat je završen baš pred Svetsku izložbu u Čikagu 1893. godine. Hiljade ljudi pohrlilo je u grad da vidi najnovija čuda tehnike. Neki od njih imali su tu nesreću da odsednu u Holmsovom novootvorenom hotelu.
Holms je uglavnom ubijao ženske goste, zaposlene i svoje ljubavnice. Zaposlenima bi Holms uplaćivao polise zdravstvenog osiguranja. U slučaju njihove smrti, on bi podizao premije.
Prvi američki serijski ubica nikada nije razvio jedan metod ubijanja. Svoje žrtve je gušio, vešao, sekao i palio. Omiljena zabava mu je bila da vidi koliko muka osoba može da preživi pre nego što umre.
Mrtva tela Holms je posebnim liftom spuštao u podrum gde ih je ili potpuno uništavao u kiselini ili ih secirao pa organe i kosture prodavao fakultetima i laboratorijima. U ono vreme, ove institucije su bile srećne da dođu do ovih ostataka koje su koristili u svojim eksperimentima i nisu mnogo pitale za njihovo poreklo, a Holms je ipak bio ugledni lekar.
Godine 1891. jedna od Holmskovih ljubavnica – Džulija Smajt mu je priznala da je trudna. Zahtevala je da se večnaju i Holms je pristao, ali samo pod jednim uslovom – da mu dozvoli da joj izvrši abortus. Žena je pristala. Ubio ju je s hloroformom, a nakon toga i njenu maloletnu kći koja je živela s njom u hotelu.
Holms je nakon ovoga imao još mnogo ljubavnica. Sve one bi, pre ili kasnije, nestajale nakon što bi mu prepisale svoju imovinu.
