Sećate li se onog vremena kada su čak i nepušačke kuće imale piksle, pa čak i paklicu cigareta zbog onih par prijatelja koji puše? Kada ste još pisali pisma i sanjali glamur svetskih zvezda? Da li je u “tvoje vreme” sve zaista bilo bolje?
Sećate li se onog vremena kada su čak i nepušačke kuće imale piksle, pa čak i paklicu cigareta zbog onih par prijatelja koji puše, kada su drugi živeli i puštali druge da žive?
Sećate li se kada su postojala samo dva TV programa, pa smo se radovali kao da stiže Nova Godina, kada se pojavio treći kanal? To je bilo ono vreme kada se verovalo u horoskop i u kome su s ozbiljnošću shvatana pisma i odgovori iz rubrike “Draga saveta”. To je bilo ono vreme kada su ljudi još imali saosećanja za tuđe probleme, ma koliko oni smešno delovali.
Sećate li se onog vremena, a uopšte i nije bio tako davno, kada ste mogli da izađete iz kuće i da niko ne zna gde idete i šta ćete da radite, kada se sve dogovaralo fiksnim telefonom? Ko je želeo da vas vidi znao je gde može da vas nađe, a jedna od čari izlazaka bila je i neizvesnost koga ćete sve sresti od dragih ljudi. Pa onda izleti u Trst na kafu, “Srce na cesti” na auto putu Bratstva i jedinstva…
Fotografisali su se neki značajni momenti u životu, a fotografije se čuvale u albumuma, koji su se prelistavali na okupljanjima i ostavljali potomstvu da začuđeno gleda u sumanute frizure, modu nekog drugog vremena i vas u nekom njima nepoznatom svetlu.
Svetske trendove, muziku, modu, filmove i novotarije su nam donosili živi ljudi sa svojih putovanja, a deca su još lomila prozore loptom komšijama, pa skupljala od džeparca da plate za štetu, da bi se još od malih nogu učila odgovornosti. Vizila se “Ponika”, razmenjivale kasete, pozajmljivale krpice od najboljih drugarica…
Pisali smo pisma nekom društvu sa letovanja i zimovanja, svojim ljubavima… slali razglednice prijateljima i porodici i skupljali salvete i poštanske markice. Zimi smo klopali turšiju, pasulj, kupus, rebarca i kobasice, a leti paradajz, lubenice i sladoled na štapiću.
Sećate li se kućnih žurki i sedeljki? Nekada “davno” svakog vikenda neko iz društva je pravio žurku, nekome su roditelji odlazili u selo, u banju, na put… i ostavljali praznu gajbu. Svaka sitnica je bila povod za slavlje. Sada živimo u svojim stanovima i ne pada nam na pamet da zovemo društvo… “Ko će to posle da čisti i pere!?” i “Šta će komšiluk da kaže?” Bolje da otvorim grupni čet na fejsu… isto je to.
Sećate li se onog vremena kada pojma nismo imali šta je celulit, pa su žene ponosno šetale svoje obline, a muškarci ih merkali stidljivo i krišom? Po svečanu haljinu ili odelo išli smo kod omiljenog krojača, koji je uvek donosio neke fantastične materijale iz inostranstva. Odeća se šila po meri, pa su žene primećivale da su se malo ugojile, tek kada više nisu mogle da stanu u neke pantalone iz mladosti… ali to nije bilo ništa strašno. Bilo je toliko drugih stvari, osim kilograma, o kojima smo mislili i maštali.
Igrali smo se partizana i nemaca, indijanaca i kauboja… Problemi su se rešavali odlaskom u kafanu, gde se svako, makar samo na jedno veče mogao osetiti kao boem, gde su još i sklapani poslovi…
Sanjali smo glamur svetskih zvezda, a živeli “Bolji život”, tražili ljubav poput one holivudske, filmske, na muzičare smo gledali kao na male bogove, toliko nalik nama, a toliko daleko, kao da žive na drugoj planeti. Oduševljavali su nas slikari i književnici, osamljeni u svojim budžacima,koji su živeli za neke druge vrednosti, daleko od materijalnih. Išli smo u pozorište i čitali smo knjige, slušali radio i jurili da pojačamo kada krene omiljena stvar.
Da li je to vreme zaista bilo tako pitomo i divno, kao što nam sada živi u sećanju i na požutelim fotografijama? Ili nas samo drma nostalgija za onim vremenom koje je bilo nevinije samo utoliko što je bilo jednostavnije, jer nismo znali za nešto bolje? Da li nas je dostupnost svega iskvarila i da li nam je sada zaista dostupno sve ono što mislimo da jeste? Da li smo se otuđili, ili smo oduvek bili takvi?
besnopile.rs
