Naravno, istog trenutka sam pomislio da ima nameru da mi ne plati vožnju, ili da u najboljoj varijanti ima samo pomenutih 1500 dinara, oko čega i ne bih pravio neki problem.
„Daleko bilo da Vas prebijem. Pa ja uopšte nisam agresivne prirode“, ozbiljnog izraza lica kažem i kao odgovor dobijem komplimente tipa:
„Ma videla sam ja odmah da si ti super lik. Faca. Još ste jedino vi taksisti u ovoj smrdljivoj Srbiji zadržali taj neki šmekerski duh, ovo ono, itd.“
„E moj Vladimire, ova, koliko te hvali, nema ni tih 1500 dinara“, prolete mi kroz glavurdu, ali se i dalje pristojno osmehujem.
Dolazimo ispred prvog ulaza u aerodrom, zaustavljam se i sa novčanikom u ruci izlazim. Izlazi i ona, dolazi pozadi i pokuša da otvori vrata gepeka.
„Neće“, reče.
„Neće“, kažem i ja „baš sam glup, zaboravio sam da pritisnem dugme, a kod Forda se gepek otvara samo iznutra“, kažem uz osmeh i nastavljam „dajte, da naplatim onih 1700 dinara, da se ne šetam dva puta bez potrebe. Lako ćemo za kofer, imate vremena. Avion Vam poleće tek za tri sata“, trica…
Muk.
Gleda me i ćuti.
U sledećem momentu, priđe mi bliže (kao sramota je nešto) i tiho reče:
„Jao, ja stvarno nemam para da ti platim.“
„Ne razumem“, pravim se nevešt.
„Znaš, ja sam sve pare zamenila u dolare i stvarno nemam ni dinara.“
„Pa to bar, gospođice, nije nikakav problem. Ja sam, kao što ste malopre rekli, šmeker i neću sad da pravim neku buku oko toga“, sa osmehom kažem, napravim finu pauzu da sačekam njen osmeh; dobijam pomenuti, i nastavim:
„Postoji unutra menjačnica, nije nikakav problem da Vas sačekam dok razmenite novac.“
Muuuuuuu…
„Ali ja, pa, buu, muu, bee…. pa dobro“, jedva nekako sastavi „daj mi kofer i evo idem pravo u menjačnicu da razmenim, pa ću odmah da se vratim i da ti donesem novac.“
„Jeste, mamicu ti tvoju, sigurno ćeš da se vratiš. Šta, ja sam brabonjke jeo kad sam bio mali, a?“, pomislim pa kažem:
„Ma nemojte bez potrebe da se sa koferom cimate tamo vamo“, opet osmeh, „otiđite slobodno i razmenite novac, a ja ću evo dobro da Vam pazim na torbu dok se ne vratite.“
Jedno polutiho „ok“ joj se jedva otrglo iz usta…
Stojim ispred ulaza i čekam. Nema je bukvalno pola sata. Sreća pa je jutro i nema toliko gužve, pa ni policija, a ni komunalci ne prave problem što stojim (zaustavljanje je dozvoljeno bukvalno na minut samo radi istovara stranaka). U međuvremenu, vezom sam obavestio radio stanicu moje firme o „problemčiću“ sa naplatom, kao i o tome da stranke nema da se vrati i rekao im da ću kofer sa stvarima doneti kod njih ukoliko se stranka ne pojavi. Nije prošao ni minut, nailazi policajac i maše mi rukom da se udaljim odatle.
„Prijatelju, imam mali problem i molio bih te da me pustiš da stojim ovde još koji minut. Stranka mi je još pre pola sata izašla iz kola i ušla u zgradu da promeni devize jer nije imala dinara da mi plati vožnju, a njen kofer je kod mene i ako odem, neće moći da me nađe.“
„Je l’ ti ta stranka jedna onako niža crnka, sa napumpanim ustima, pripita?“, reče.
„Jeste“, kažem i već znam šta sledi.
„Eno je, prijatelju, ona tamo dole sa mojim kolegama. Traže te. Kaže da nećeš da joj vratiš kofere.“
Ja slušam i ne verujem. Izlazim iz kola. U to, nailazi i ona u pratnji dva policajca.
„Dobro veče, kakav je to problem?“, pita stariji od njih.
Ja ga i ne gledam, nego gledam u onu napumpanog ženskog prevaranta i pitam:
„U čemu je problem? Ne razumem, zašto ste zvali policiju!? Jeste li mi rekli da nemate dinare i da idete unutra da razmenite dolare i da Vas čekam!? Nemojte da me gledate, pitao sam Vas u čemu je problem!“, nastavljam povišenim glasom.
„Jadan si“, kaže ona.
Znači u sekundi mi je došlo da je tako zavalim bekhendom po onim naduvanim, balavim ustima, ali obzirom da to nikako nije dolazilo u obzir, blago povišenim glasom rekoh:
„Ja sam jadan!? Sram Vas bilo. Dovezao sam Vas do ovde, i za vožnju koja košta dve, tražio hiljadu i sedamsto dinara, a Vi mi dovodite policiju, i ja sam jadan!? Sram Vas bilo. Hajde, platite mi vožnju i da idem.“
Ona me gleda i ne progovara nijednu.
„Je l’ Vam dobro?“, upitah je uz brižni izraz lica, „hajde platite pa da se rastajemo.“
Ona i dalje ćuti i gleda me.
„Ja verujem da sam Vam simpatičan i da Vam je teško što moram da idem, ali imam obaveze i stvarno bih pošao ako se slažete?“
„Jadan si, stvarno si jadan“, prezrivo reče
