Da te sada mogu videti, rekla bih ti toliko toga. Da znam da nećeš prkosno prevrnuti očima, odmahnuti glavom i svejedno raditi po svom, rekla bih ti.
Da se više smeješ, a manje plačeš.
Da manje podrazumevaš, a više tražiš.
Da manje trpiš.
Da se manje mrštiš jer se od toga kasnije stvore bore koje te podsete na sva sranja koja si izabrala da progutaš.
Da te mogu videti i da još uvek o tome razgovaramo kao nekad, rekla bih ti nemoj. Nemoj ništa što ne želiš. Nemoj ništa što moraš. Nemoj ništa što nije lepo. Nemoj to birati za sebe, jer će te ružne stvari hiljadu puta same izabrati.
Rekla bih ti tada trči. Ne osvrći se.
Rekla bih ti slušaj ono što ti govori onaj mali glas unutra.
Rekla bih ti da si zaslužila više. I da si nekada trebala bolje.
Rekla bih ti pusti. Nemoj.
Ne popravljaj. Prijateljstva, ljubavi i cipele.
Ne okreći drugi obraz.
Ne praštaj toliko.
Nemoj se ranjavati.
Nemoj se izvinjavati što osećaš. Što si plakala. Što si bila slaba.
Nemoj se izvinjavati što ne možeš.
Nemoj se gurati do granica izdržljivosti.
Nisi morala sve sama.
Ne forsiraj.
Ne traži opravdanja za tuđe grubosti.
Ne traži nekoga ko će te voleti da bi ti dao smisao. Budi svoj smisao.
Nemoj se osećati loše zbog nečega što je bilo dobro. Nikada.
Ne dozvoli da ti drugi određuju vrednost.
Čestitost.
Ne dozvoli da ti drugi broje poljupce i zagrljaje.
Ljubi kada ti se ljubi i voli one kraj kojih se osećaš bolje. Makar to bilo na dan ili pet.
Nemoj se nikada smanjiti da bi nekome drugom bila taman.
