Kako je jedna rečenica u klupskom toaletu promenila sve…
Te večeri sam izašla sa prijateljima u provod, a da bih sprečila njihovu osudu, otišla sam do toaleta da bih poslala poruku. Izvadila sam telefon i krenula da kucam. Pre nego što sam je poslala, iz nekog razloga sam podigla pogled i videla natpis na vratima koji mi je otvorio oči.
Pisalo je: “Nemoj da mu šalješ poruku”.
Ukoliko treba da krijete od svojih najbližih da šaljete poruku nekome, onda ne bi trebalo to ni da radite. To je za mene bila posebna istina te noći.
Nekoliko pića me je navelo da pomislim da je dobra ideja da mu pošaljem poruku. Upravo sam završila letnji posao u jednom restoranu i pre nego što sam otišla, spetljala sam se sa šankerom sa kojim sam radila. Proveli smo dane i noći zajedno, upoznavajući se, iskreno rečeno, najviše fizički.
Bila sam očarana njime i bila sam ubeđena da je on sledeća ljubav mog života. Uživao je u svojoj slobodi i divila sam se tome, ali sada znam da osobu koja je u stanju nedelju dana da ne zameni telefon koji se pokvario, jednostavno boli uvo.
Jednog jutra, veoma rano, tokom te nedelje kada je bio bez telefona, probudio me je neki zvuk koji je dopirao s prozora. Bilo je 4 ujutru. Provirila sam i videla njega kako baca žir ne moj prozor. Prvo logično pitanje je bilo: “Šta ti radiš ovde?”
Insistirao je da je bio primoran da dođe i da mi kaže da se nije zajebavao sa mnom. Taj razgovor je bio nešto što i danas obožavam, a krajnji dogovor je bio da se viđamo tajno zbog naših kolega…
