Ne pregazi nas vreme, pregazi nas što ništa nismo uradili u tom vremenu, pregazi nas što smo bili samo pasivni posmatrač u svom životu.
Pregazi nas gledanje kako drugi žive, upoređivanja i nadmetanja s drugima. Pregazi nas igra ko više ima, ko je ispred koga, čiji je auto bolji, čija je kuća veća, čiji je posao uspešniji. Pregazi nas to što život prestajemo da gledamo onim očima kojim smo ga gledali kada smo bili deca.
Ne pregazi nas vreme, pregazi nas to što smo premalo cenili važne stvari, lepu reč, tople zagrljaje, nežni poljubac i slično. Pregazi nam to što smo umesto vazduha previše udisali strahove, sumnje, nesigurnosti koje su nam drugi nudili a premalo se hranili ljubavlju onih najdražih. Pregazi nas to što smo se okružili ljudima koji nisu bili uz nas radi nas, nego radi nečega što im je trebalo ili jednostavno samo zbog straha od usamljenosti.
Prestanimo jednom da se žalimo na vreme, imamo prilike i mogućnosti dokle god dišemo. Potrebna je doza hrabrosti da pogledamo u svoje srce i odlučimo da živimo onako kako u njemu osećamo. Jači od straha postajemo kada imamo nešto za šta se isplati boriti, za šta vredi dati poslednji atom snage i reći da je život lep. Promena počinje kada se odlučimo da radimo više stvari koje hrane našu dušu, a manje onih što nam drugi govore.
Nismo mi krivi što nam na putu ne cvetaju ruže, ali smo krivi što smo imali u ruci neko seme, a nismo ga zasadili, makar da te ruže ili neki drugi cvetovi procvetaju nekome ko će iza nas ovde doći. Idealne uslove nikada nećemo imati ali ćemo imati volju koja može pokrenuti stvari, koja može stvoriti bolje prilike da jednom prestanemo da se žalimo na vreme i ljude, na okolnosti i događaje i kažemo da naš život postaje ono što od njega učinimo.
Mario Žuvela/ savjetnikuspjeha.com
